Uspevajući da naprave šalu na svu svoju muku stanovnici Tarine ulice u naselju Ilina voda duhovito zaključuju da ih od „uslova života u 18. veku razlikuje jedino to što imaju struju”. U ovoj ulici koja postoji od 1960. godine ne postoji infrastruktura koja bi trebalo da se podrazumeva u svakom gradu. Osim što nemaju gradsku vodu i nisu priključeni na vodovodnu mrežu, žitelji Tarine ulice nemaju ni kanalizaciju, a o asfaltu mogu samo da sanjaju.
– Mi se već decenijama vrtimo u začaranom krugu. Kada tražimo asfalt, odgovor je da ne postoji infrastruktura za vodu i kanalizaciju, i tako od 1960. godine kada je formirana ulica, kažu njeni stanovnici.
Sami nasipaju put
Kad nema asfalta kamioni „Čistoće” ne mogu da uđu u tu ulicu, pa smeće iznose stanari – oni „donji” nose smeće na Ulicu Boška Buhe, dok oni „gornji” vuku čak do vrha u Ulicu Braće Andrejević. Kante se od vucaranja po rupama lome, pucaju… pa stalno kupuju nove, tri po tri hiljade, nakupi se svake godine više puta…
I što je gotovo neverovatno – ova ulica nije u nekoj zabiti, već samo dva kilometra od najužeg centra grada.
– Uredno plaćamo i izmirujemo sve gradske komunalne takse i dažbine. A verovali ili ne, nadokandu za gradsko građevinsko zemljište naplaćuju nam po ceni prve kategorije, prve zone, kao da živimo kod „Perona” ili „Krsta” u strogom centru grada. Plaćamo kao da imamo sve od infrastrukture i komunalija, a nemamo ništa, kaže Ljubiša Kostović (73) koji u Tarinoj živi još od kako je nastala, više od šest decenija.
U vreme kada su u ulici podizali kuće i kupovali placeve, podseća Kostović, ovaj deo grada nije bio urbanizovan. Naselje je, međutim, odavno urbanizovano, ali Tarina ulica nije, nastavlja priču njegov komšija Dejan Ašanin (54), čiji je pokojni otac Radoje sa Ljubišom učestvovao u formiranju ulice. On je u njoj i rođen.
– Čitav svoj život sam proveo ovde i za to vreme u ulici nikada ništa nije urađeno niti uređeno. Matična MZ Lepenica, nikada nije ni jedan jedini kamion kamena ili peska ugradila u ovaj deo naselja. Sami, krpimo rupe, sakupimo pare, nabavimo kamen ili šut, platimo kamione da makar privremeno popunimo najveće i najudarnije rupe, kako bismo makar leti prolazili kolima kroz ulicu, priča Ašanin koji je sa komšijom Rajom Kostovićem, LJubišinim sinom nedavno isfinasirao kamion kamena da bi posuli
put.
Ta „samoinicjativa” koštala ih ih je 120 evra, a obnavljaju je dva-tri puta svake godine. Ali, samo u letnjoj sezoni, jer je zimi u Tarinu nemoguće ući kolima.
– Kao i Čistoća u Tarinu ulicu ne ulaze (ne što neće – već ne mogu) ni vozila Hitne pomoći, vatrogasna i pogrebna kola. Kao u bici za ranjenike, bolesne nosimo uzbrdo do ulice Braće Andrejević, gde tek može da ih preuzme sanitet, žale se naši sagovornici, dodajući da „taksi, kao prevoz za njih ne postoji, makar ne od kućne adrese.
Zimi nema ulaska ni izlaska kolima iz ulice. Tada vozila parkiraju u obližnjoj Boška Buhe, a kad naveje sneg, kao ove godine, da bi stigli do njih, sami se organizuju da očiste prolaze da bi Tarinom mogli da prođu makar pešice.
Leti, opet druga priča i novi problemi. Prašina je konstanta, a tu su trava i korov koji izrasta iz podloge neasfaltirane ulice. Na proleće i jesen, voda i kiša poput reke.
Pred izbore uvek sve obećaju
Nedavne poplave u Kragujevcu u Tarinoj su odnele sve ono što su pre nekoliko meseci Ašanin i Kostović o svom tršku nasipali. Voda se slivala u bujicama jer ne postoji kišna kanalizacija.
– Deca kada idu u školu, ili mi na posao, nosimo dva para obuće. Jedan do prve asfaltirane ulice, gde se onda prezuvamo u drugu za školu i posao, dočarava Ašanin draži života u ovom delu grada. Za mlade je nošenje belih „starki” misaona imenica. Sem obuće, koja jedva potraje mesec dana, veći izdaci su za automobilske delove. Stradaju podovi, cepaju se gume, deformišu felne, auspusi otpadaju, točkovi se odvaljuju…
– Pretprošle godine, za samo par meseci „pocepao” sam dva lonca za auspuh na vrhu ulice pokušavajući da izađem na Braće Andrejević, vraća na ozbiljnije izdatke njegov stric Dejan.
– Kada mi je dolazio u posetu drugar iz Beograda, odmah po ulasku u ulicu polomio je šuspleh na podu automobila. Umesto da odemo da mu pokažem Kragujevac, prva znamenitost našeg grada sa kojom se upoznao su ovdašnji majstori i kanali u njihovim radionicama, gde su to morali da mu zamene i poprave, ne „popušta” sa svojim argumetima ni Ašanin junior.
Nije čudo što su svi u ulici više nego kivni na MZ Lepenica koja ni dinar nije uložila u infrastrukturu Tarine ulice, za sve ove decenije. Stariji žitelji se sećaju da su plaćali punih 35 godina i samodoprinos za razvoj grada.
Za nevericu je, ali do pojedinih kuća i dvorišta u Tarinoj put čak nije ni nasut, već se do njih stiže preko trave, pašnjaka baš kao na Pešteru ili Staroj planini.
Ali, zato u omiljenoj disciplini u Srbiji, predizbornoj kampanji – nije bilo izbora ni stranke koja ih se nije setila.
– Od stranaka, bilo na vlasti ili opozicionih ni jedna nas nije zaobišla pred izbore, zaključno sa prošlogodišnjim. Dođu, obećaju sve i zaborave čim odu, priseća se Ljubiša Kostović hroničar Tarine ulice.
Za ovih sedam decenija nema kome se nisu žalili, bezbroj puta. Kod svih gradonačelnika (još od onih iz jednopartijskog sistema kada su bili predsednici opštine) – sa izuzetkom prethodnog Radomira Nikolića koji nije hteo ni da ih primi, preko Veroljuba Stevanovića („samo što nije urađeno”) u ovom, 21. veku, pa na dalje… U prošlom, 20. stoleću bivali su i kod Živorada Nešića Džade (iz doba SPS-a), pa sve do onih iz Sveza komunista dok su postojali SIZ-ovi (samupravne interesne zajdnice) i
delegatski sistem (stariji čitaoci pamte). Uvek sa istim rezultatom – ništa.
– Iskreno, sramota nas je da nam neko dođe u posetu, u goste, na slavu… Prijatelji, rodbina, kolege… kad nekako „stignu” do nas iskreno su zapanjeni i uvek pitaju: „U kom veku vi, bre, živite?” Pa, u 21. ali u Kragujevcu, u Srbiji brale, rezignirano, ali ne i neopravdano zaključuju naši sagovornici, namučeni žitelji Tarine ulice, dok svakodnevno gaze blato i vodu, a sve to uoči „sezone” gutanja prašine i košenja trave i korova sa ulice.
KAKO SU DOBILI STRUJU
Sami „kupili liniju”
Nije sve crno, ima i nešto svetlo u Tarinoj ulici – imaju struju.
– Da ne ispadne da se samo žalimo, ističemo da imamo struju, duhovit je Ljubiša Kostović.
– Za razliku od 18. veka, i načina života od pre 200 godina, jedino nam je struja urađena, nadovezuju se Dejan Ašanin.
Ni u tom „podvigu” elektrifikacije usred grada Mesna zajednica „Lepenica” nije učestvovala. Pre pola veka, opet su sami skupljali pare, za bandere, žicu… Porodice Kostović i Ašanin kao i uvek su se udružile i „kupile liniju”.
Od tada EPS je preuzeo sve ostalo na sebe, održavanje, renoviranje… Pre deset godina postavili su im i uličnu rasvetu da ne lome noge po rupama u Tarinoj ulici. Kubure sa telefonima, internetom, kablovskom, svim savremenim telekomunikacijama koje se podrazumevaju u „svakoj zabiti i selendri” na svetu.
– Da bi nam kablovska radila SBB je ugrađivao posebne i dodatne pojačivače, a zbog toga su sklapali dodatne ugovore sa komišijama iz susednih ulica, na konto čega su im umanjivani računi za struju jer jedan deo mi „vučemo” zbog kalbovske kako bi svi imali normalan protok interneta, sumira Lazar Ašanin.
Izvor: Link
