Silni oklopnici, bez mane i straha…
Milan Rakić, „Na Gazimestanu”
Na dražesnom terenu SC Pampas, sred uzbudljivog šumadijskog pejzaža, raskošne zabranske bujadi i kultivisanog zelenila Donje Trnave, u osunčanu subotu za nama odigrana je finalna utakmica nacionalnog prvenstva u američkom fudbalu. Ko bi rekao, ali zbio se već osamnaesti Serbijen Boul. Finalisti su, što postaje tradicionalno, i ove godine bili SBB Vukovi Beograd, lanjski pobednici, i kragujevački Divlji Veprovi.
Samo što godina više nije lanjska, a naraštaj koji osvaja prostor i hvata zalet pod starostavnim nebom zavičajne Šumadije, nagoveštava jedno sasvim novo i bitno drugačije doba. Njihovo doba.
Divlji Veprovi su u subotu osvojili svoj deseti Boul i ponovo postali novi šampioni i najtrofejnija ekipa američkog fudbala u Srbiji. Međutim, ovoga puta nisu tek nadmašili takmaca. Nisu tolerisali ni zeričak sumnje u sopstveni trijumfalni pohod i planiranu egzekuciju. Rivala su deklasirali rezultatom 48:7.
I to nije sve. S početka sezone favorizovane Vukove Veprovi su pobedili u sva tri susreta. Za demonstraciju namera, najpre na njihovom pragu, a onda su ih overili još dva puta kod kuće. Za to vreme, tokom čitavog prvenstva, nisu izgubili nijednu jedinu utakmicu. Pobedili su svaki tim koji išta predstavlja u nacionalnoj ligi. Uključujući i Rebelse iz Bukurešta, koje su samleli u polufinalu. Koji je još, od svih naših timova sa loptom, ikad uradio išta slično?
Ali ni to nije sve. Blistavom pobedom u finalu CEFL Kupa, izvojevanom nad Vukovima iz Budimpešte, Vajld Borsi su još pre mesec dana potvrdili primat suverena nad oklopnicima matičnog međunarodnog konteksta centralno-istočne Evrope.
Ovo je tekst u slavu jedne mladosti koju mi nismo pripremali za put na koji se otisla. Više smo je neodređeno skrivali, sklanjali od sebe i svog sveta. O mladosti koju uglavnom primećujemo u stereotipima, koju skoro da i ne poznajemo, a koja tako žarko želi da pripada i potvrdi se kao naša. A zapravo je i bolja i naškija od nas. O njoj imamo toliko predrasuda, a pravo je pitanje da li je uopšte zaslužujemo. I to je ono ključno.
Nadomak Karađorđeve Topole, iz viteškog srca, iz mentalne i fizičke snage, iz čistog htenja i plemenite volje za potvrđivanjem jednog naraštaja što stasava, Šumadijom su se opet zavijorile, ponosno izvile i trijumfalno zalepršale bele i crne zastave sa heraldičkom ikonom kolektivno nesvesnog, sa iskonskom glavom divljeg vepra. U slavu nečega u šta se iskoračilo, što je tek vizija i generacijski fantom. Što bi, možda, i moglo da bude, ali se tek pomalja na horizontu.
Izviđamo li, navirujemo li bar, na te vidike? Razumemo li mi to uopšte?
Zablude i nesporazumi
Priča odrastanja i stasavanja uvek je priča o borbi sa sopstvenim osećanjem inferiornosti. Takva je, naravno, i nacionalna priča o modernoj Srbiji. Tek jedna minijatura iz te šire slike jeste i nepisana istorija američkog fudbala u Kragujevcu.
Grupa odvažnih pojedinaca, koja je početkom stoleća osnovala Divlje Veprove, sada je sastavila taj novi kragujevački početak sa ozvezdanim krajem. Međutim, ona je samim tim izbila i na kraj puta za-ne-znam-gde, kojim dalje još niko nije išao. Sudarila se sa razvojnim fenomenom koji bi mogao da se nazove: Spajdermenovo beogradsko pitanje. Naime, priča veli da se Spajdermen, kad dođe u Srbiju i skoči na vrh Beograđanke, odmah zatim zapita: A gde sad?
Dok Vajld Borsi, osvojivši sve što ima da se osvoji, istražuju šta i kuda dalje, njihovo okruženje ne stiže da svari ni ono što je savladano. Posle decenija igranja i afirmacije američkog fudbala, našu kulturu još muče ista pitanja i iste one zablude sa početka.
Ko to gleda, jedva da iko i pravila poznaje? Pitanje je simptomatično, zato što je reč o jednom od najpopularnijih sportova na svetu. Statistička tajna nije nabudženi i basnoslovni NFL, već njegova široka baza, ogromna i masovno posećena studentska liga.
Drugo je pitanje ono koje ide na račun američke stigme i idiomske terminologije, a koja je na engleskom jeziku. Izraz posebno simptomatično hoće da ukaže na iracionalnu nedoslednost i alogični ispad. Gornje pitanje se postavlja u kulturi koja bezmalo obožava američke sportove i s lakoćom usvaja i asimiluje upravo anglicizme iz sportske terminologije. Jer neće biti da su „centarfori” i „half linije” opevani u kosovskom ciklusu, „dupli pasovi” i neuspele „ofsajd zamke” kod Filipa
Višnjića, a da su „slajs bekend”, „plejmejker”, „korner” ili „faul” termini iz Vukovog Srpskog rječnika.
Nije, dakle, problem u nepopularnosti, ni u engleskoj terminologiji, ni u američkom poreklu. On se krije u kulturnim refleksima. Nije primarno sportski, čak ni socijalni ni politički. Problem je izvorno duhovni.
Divlji Veprovi su elemenat čaršijskog panteona i mita sa kaldrme, tematizuju ih pesme lokalnih bendova, čak postoji i jedna romansirana monografija kluba. Međutim, sve je to nekako supkulturno, periferno. Tamo gde se očekuje sistemska reakcija, puno etabliranje ili bar nedvosmislena podrška, makar rutina posete, počinje blurovanje.
Inferiorno se samo inferiornom raduje. Oko javnosti sistemski se usmerava ka onom što subzistira, tavori i pretrajava, neretko razočarava, a u pravilu navlači gorčinu i otrove resantimana u grad. To i ne nose u svom srcu sami Kragujevčani niti oficijelne politike, koliko jedna urbana avet, turobni duh kragujevačke palanke. On se projavljuje kao duhovna lenjost, oholo samoljublje i uigran otpor svakoj novosti i emancipaciji. Suprotnost inferiornosti ne mora biti nešto superiorno. Dovoljno je
da bude plemenito. Upravo hrabrost i odvažnost u konceptu plemenitosti ono je što Divlji Veprovi nameću i upućuju kao izazov.
Spasonosni izuzetak u prihvatanju izazova načinio je ugledni gradski industrijalac Bratislav Milanović, koji sve očiglednije podržava ovaj klub i sport. Uz pomenutu urbanu mitologiju s kaldrme, to im je i sva zaštita od spiritualnih zaseda duha palanke.
U kleti srca Divljeg Vepra
Suština je u tome što te niko ne može osloboditi. Tajna istinske borbe je da na crtu moraš izaći sam. Uvek i hrabro sam, ali pod beskrajnim nebom. Tek taj lični podvig pokreće kolektivnu misteriju pobede. Samo tako su i Vajld Borsi uzrasli u leglo šampiona i industriju trijumfa. To uzdiže do viteškog gnezda odvažnosti, koja ne ustupa nikome, do Bogu.
Ređe se govori i manje zna koliki je individualni trud i neprekidni rad na sebi svakog pojedinca u tom šampionskom timu. Ti momci pucaju od snage i zdravlja ne baš samo zato što su takvi rođeni. Oni već godinama ne izlaze iz džima. Jer timski trening, uvežbavanje akcija, usavršavanje tehničkih elementa igre, to je samo šlag, završni oblik i rafinman u radu. Lavovski deo priprema su beskrajne vežbe kondicije i snage. Klasične atlete i zahtev permanentne mentalne i fizičke spremnosti izdvojili
su američki fudbal kao sport nad sportovima.
Ne očekuje se da na teren istrči iko ko sebe ne smatra potpuno spremnim, jer to je i veoma opasan sport. Rizici nespremnosti mogu imati suicidalni karakter. Česte povrede su zloćudna pratilja ovog sporta, pa se dešava da igrača odvoje od terena i na niz sezona.
Zbog toga, za razliku od većine sportova sa loptom, u američkom fudbalu ne postoji simuliranje, prenemaganje i valjanje po terenu. To je suprotno etici i logici ovog sporta. Kada bi se, nekom greškom, takvo čudo i desilo, naišlo bi na momentalni podsmeh i sankciju, najpre kod saigrača. Zato, kada po završenoj akciji, igrač ostane da leži na travi, možete biti sigurni da je reč o ozbiljnoj povredi. Pitanje je samo koliko ozbiljnoj.
Minutaža i zalaganje svakog igrača može objektivno da se proračuna golim okom, odmah posle meča, čitanjem sa kože. Dakako, po broju i površini modrica na telu. I tu se već primičemo onom nedodirljivom.
Apsolutna predanost igri tima podrazumeva ideju lične žrtve. Požrtvovanost je unapred uračunata. U tome je duhovna tajna trijumfa Divljih Veprova. A to već nadilazi sport i primiče ga narodnom sabranju, onom višem i nepristupnom, pretvarajući ga u simbol jednog naraštaja, metaforu grada i nacije. Viteška odvažnost i hrabrost ovu mladost razrešava kompleksa hereditarne inferiornosti. Ona se ne boji nikoga na svetu, pa ni sveta samog. Noseći boje kluba, Šumadiju i zavet pripadanja u kleti srca,
na bilo kom mestu oni uvek stoje spremno, u sred sveta.
Američki fudbal je izuzetno masovan i kolektivan sport. On je potpuno timski, na mnogo nivoa. Na planu igre, i na planu stručnog vođenja i praćenja, kao i na planu menadžmenta i organizacije spektakla. Samo zato u tekstu nije izdvojeno nijedno lično ime, jer ih je u timu mnogo koja to zaslužuju.
Izvor: Link
