Kragujevčanin Dušan Đurić Ćure, poznat kao strasni ljubitelj putovanja, otisnuo se u još jednu pustolovinu, a ovoga puta njegovo odredište je Sveta zemlja. Portal InfoKG objavljuje Ćuretove putopise i fotografije.
U celosti i verodostojno Vam prenosimo Ćuretov putopis napisan u jednom dahu, a on Vam se unapred izvinjava na greškama.
Neprospavana noć, svaki pokret u krevetu je propraćen jecajem, uzvikom. Svanjava a atmosfera već radna u sobi. Veljko se oblači za polumaraton, Župac pakuje naše stvari za posle trke a ja se vučem kao da sam sa Solunskog fronta. Bolovi prejaki, otežano i dišem, a kad kinem tu se u nesvest pada. Krećemo peške do parka gde je zakazan početak trke. Kako idem, bolovi slabe ali su i dalje jakog intenziteta. Nakljukao se sa nekim tabletama, pa valjda i one počinju da deluju. E kako je lepo ići krou pust grad, tj bez saobraćaja, kada je ostavljen samo za nas trkače. Milina Božija. Ideš sredinom ulice i hvataš pogled na zgrade takav koji nikada ne možeš videti kada ideš trotoarom. Park je već pun što trkača, što gledača. Razni šatori za prodaju sportske opreme ali i timova rekreativaca, kojih ima dosta po Izraelu, i koji ima svaki svoj štand gde nude besplatnu okrepu za sve učesnike. Kao i uvek, opet malo kasnimo, mada sada opravdano, jer se vučem ko prebijena životinja, ali ipak stižemo da uđemo u startnu kolonu. Odbrojavanje, pucanj, di džej do daske i krenusmo…ijao kakvo crno trčanje, pa ja nisam ni za brzi hod. Nikada nisam odustao pa tako ne da zbog toga ne smem danas, nego je danas kevin i kuma Maje rođendan pa rešio, još odavno, da im pošaljem poruku sa cilja da im čestitam. Jedno je to bilo tada a sada je haos. Staza lakša nego u Vitlejemu, i zanimljivija, prolazi se pored najznačajnijih zgrada Jerusalima a jednim delom i kroz Stari grad. E taj osećaj je onaj od koga zastaje i ovo malo daha za koji se borim. Trčanje je najsporije u životu. Bukvalno se vučem po stazi, desno rame palo ne mogu da ga podignem, ako se nakašljem još jači bolovi, totalmi haos. A oko mene svi veseli, trče po teškoj stazi, ustvari ona je lakša od Vitlejemske ali daleko teža od svih drugih koje sam trčao. Pored mene grupa isto obučenih jevreja, jih petnaestak koji trče ispod razvijene izraelske zastave. Svuda su okrepe, odlično je organizovano ali džaba. Svaki korak nova borba, ali razlog je prevelik tako da polako, nema odustajanja. Kakav je samo osmeh bio kad videh Veljka pred kraj trke da je i on ugasio, tako da ga stigoh pa zajedno do cilja. A cilj ko da su na planinu postavili, zadnjih 500metara najtežih ikada do sada. E sad da bi se najbolje objasnio koliko je to bilo teško je vreme trke. Obično trčim polumaratone ko 1 sat i 50 minuta a ovaj sam „istrčao“ za 2 sata i 47 minuta. Što bi rekli toliko o tome. Navatasmo jednu devojku da nas slika na cilju i polako u park da legnem da probam da odmorim. Naravno prvo da snimim rođendanske poruke za majku i kumu, pa na livadu, ali ne vredi i dalje sve boli. Sad malo da se pojačamo na štandovima klubova za trčanje i polako u smeštaj na presvačenje i na dalji obilazak Grada.
Umiveni i oprani polako iz apartmana ka Starom gradu i naravno prvo do crkve Isusovog groba ali ulazak ostavljamo za kasnije jer je ogromna gužva pa ne možemo na te nane da se opustimo. Krećemo ulicama Starog grada koji je podeljen na hrišćanski, muslimanski i jevrejski deo. Krečemo da se popenjemo na Malinovu goru ali nalećemo na kuću, sad je crkva gde se rodila Bogorodica u Via Dolarosa ulici. Na uličnom nivou je crkva a stepenice vode jedno 7 metara ispod do mesta gde je tada bila kuća, jer je vreme učinilo svoje pa tako i Jerusalim, koji sada vidimo, stoji na ruševinama starog Jerusalima.
Odatle izlazimo na Lavlja vrata i krećemo ka Maslinovoj gori. Prolazimo pored crkve koja je napravljena na mestu groba bogorodice i svraćamo u nju. Tu je i jedan od najlepših ikona Bogorodica Jerusalimska. Strme stepenice vode jedno 15tak metara u podzemlje grada gde je i crkva. Sa desne starne, na pola stepenica su grobovi Joakima i Ane, a skroz na dnu Bogorodičin grob. Prevelika svetinja. Tu je monah Prohor koji je srbin pa naletosmo na njega i raspitasmo da li možemo da dođemo i kada je liturgija ujutru, da se pričestimo. Reče nam da je u 7 pa mi nastavismo dalje jer ćemo se sutra posvetiti na pravi način ovoj velikoj svetinji. Krenusmo uzbrdo ka Maslinovoj gori i tu pred sam kraj brda svratismo u pećinu gde su živeli proroci. Iz nje dalje na Goru, odakle se pruža najlepši pogled na Jerusalim. Zakucasmo se na stepenice i od umora ne mogasmo dalje. jedno sat vremena u uživanju na pogled na Jerusalim, kojim se vide skoro sve svetinje Najsvetijeg Grada za nas hrišćane, ali i za Jevreje.
Posle Tajne Večere Isus odlazi na Maslinovu goru sa jedanaestoricom apostola, Juda ih ranije napusti. Na Maslinovoj gori Hrist se tri puta moli Bogu, i obraća rečima: “Oče moj, ako je moguće neka me mimoiđe ova čaša; ali ne kako ja hoću nego kako Ti.” Ovim rečima Isus se ne moli za ispunjenje ovozemaljskih želja (i da po svaku cenu ostane živ), već jedino za ispunjenje Božje volje. Na ovaj način On uči sva buduća pokoljenja kako se treba moliti. Ubrzo pošto je Isus završio molitvu pojavio se Juda sa mnoštvom naoružanih ljudi, koje poslaše prvosveštenici i starešine narodne. Tada Juda priđe Isusu, poljubi Ga, jer to beše znak koji ranije dogovori sa slugama prvosveštenikovim: “Koga poljubim, taj je; držite Ga.” . Masa je pošla ka Isusu, a jedan od apostola isuče mač i njime odseče uvo jednom od napadača, kome beše ime Malih. Tada mu Isus reče: “Vrati svoj mač na njegovo mjesto; jer svi koji se maše za mač od mača će poginuti. Ili misliš da ne mogu da zamolim svoga Oca, pa će mi odmah poslati više od dvanaest legija anđela? Kako bi se onda ispunila Pisma, da tako treba da bude?”. Potom isceli slugi uvo.
Nastavismo dalje do ruskog manastira Vaznesenja koji je opasan žicom i velikim zidovima. Pozvonismo na ulazna metalna vrata i otvori nam monahinja kojoj objasnismo da smo srbi pa nas pusti unutra. Prelep maanstir na prelepom mestu. U toku je i liturgija pa malo ostasmo na njoj i pravac nazad. Nedaleko odatle je veći kompleksa koji se sastojao prvo od hrišćanske crkve i manastira, a zatim od islamske džamije (Zaviiat al-Adaviia). Nalazi se na mestu za koje se tradicionalno veruje da je ovo zemaljsko mesto gde je Isus uzašao na nebo nakon svog vaskrsenja. U njemu se nalazi kamena ploča za koju se veruje da sadrži jedan od njegovih otisaka stopala. Platismo ulaz čuvaru i uđosmo da celivamo kamenu ploću za koju se veruje da je na njoj otisak stopala.
Ponovo nazad ka Starom gradu, polako sve otkazuje, i noge i ruke i telo, sve, tako da je dogovor da se vratimo u apartman da malo odmorimo, ali da usput svratimo na sveta mesta pored kojih prolazimo. Vraćamo se ulicom Via Dolorosa (put suza), najpoznatijom ulicom u hrišćanskom svetu, ulicom kojom je Isus nosio krst do Golgote. Put je obeležen sa 14 Stanica na putu Krsta, a svaka Stanica obeležava biblijski događaj Isusovog stradanja, od osuđenja u rimskoj tvrđavi Antonia do vrha Golgote (poznata i kao Kalvarija). Poslednjih pet Stanica Krsta desila su se na brdu Golgota, gde je danas Crkva Svetog groba(Hram Vaskrsenja Hristovog).
Na početku ulice je crkva svete Ane i banja Vitezda. U Bibliji se u Jevanđelju po Jovanu spominje kao mesto isceljenja od strane Isusa Hrista paralitičara, a zapamtio sam je još ko mali jer kad sveštenik sveti vodicu uvek je spominje. Odatle svraćamo na prvu stanicu Vila Antonije gde je Isus osuđen na smrt. Odatle ulicom do jedne zgrade, gde nas ljubazna prodavačica karata pusti bez kinte, koje će biti ubrzo vrlo poznato, jer se spuštaš 10tak metara ispod zemlje i ideš pravim ulicama iz tog doba, tj pravom Via Dolorosom kojom je Isus išao.
Pošto prolazimo pored Petrijaršije Jerusalimske svratismo da vidimo da li možemo nekako da organizujemo da nas primi Petrijarh Teofil 2. Na vratima neki arapin koji nam na keca objasni da nije moguće. Pokazujem mu mailove koje sam slao iz Srbije ali džaba. Pusti me da uđem u Petrijaršiju da kupim Gramatu, tj povelju koja označava da smo obišli najbitnija mesta hrišćanstva na svetoj zemlji i da možemo dodati hadži u svoje ime. Uđoh u Petriajaršiju, prelepo izgleda unutrašnjost sa ogromnim stepenicama i nađoh monahinju, rumunku, koja mi dade Gramate za nas trojicu. Malo proćaskah sa njom, pokazah joj mailove ali i brojanicu koju sam kupio u Jašiju na grobu svete Petke pa dobi od nje blagoslov da sutra posle liturgije koju drži patrijarh na Isusovom grobu dođemo na prijem kod njega. Auuuu sreća, sreća, radost… Kao vojskovođa posle najbitnije bitke koju je pobedio izađoh iz patrijaršije i obradova Veljka i Župca.
Snage više ni za lek ali odlučismo i da obiđemo sobu gde se održala tajna večera a koja je vezana i za našeg Svetog Savu. Da bi došli do nje prođosmo kroz jevrejski deo pored Zida plača ali posetu ostavismo za kasnije.
Sionska Gornica u Jerusalimu je bila soba u kući Svetog Jovana Bogoslova u kojoj je ne samo održana Poslednja večera već se i mnogo toga drugog važnog u istoriji Crkve u njoj odigralo. To je sala u kojoj je po hrišćanskoj tradiciji održana Tajna večera na Veliki četvrtak, pre nego što će Isus Hrist biti uhapšen, osuđen, razapet i vaskrsnut. Ali, ne samo to. Isus je u njoj oprao noge svojih sledbenika, pojavio se u njoj nakon Vaskrsnuća, u njoj su se apostoli okupili nakon Vaznesenja Gospodnjeg (Spasovdan u srpskoj narodnoj tradiciji), tu je Sveti Matija izabran kockom da zameni Judu kao dvanaesti apostol (čime je postao trinaesti), u njoj se Sveti Duh spustio na apostole o prazniku Pedesetnice (odnosno Duhova) pedesetog dana nakon Vaznesenja. Moglo bi se reći stoga i da je Sionska Gornica prva hrišćanska crkva na svetu. Takođe bi se, bez mnogo diskusije, moglo kazati i da u hrišćanstvu ne postoji značajnija prostorija. Po srpskom crkvenom predanju, Sveti Sava je prilikom svoje posete Jerusalimu zlatom i srebrom kralja Radoslava od Saracena otkupio kuću Svetog Jovana Bogoslova pa time i Sionsku Gornicu, a onda je darivao manastiru Svetog Save Osvećenog u Kedronskoj dolini, jednom od najstarijih i najbitnijih manastira pravoslavnog i hrišćanskog sveta generalno. Međutim, kada su krstaši oslobodili Svetu zemlju i Jerusalim, na mestu bivše vizantijske bazilike podigli su gotsku katedralu a kuću Svetog Jovana Bogoslova i Sionsku Gornicu obnovili u skladu sa gotskim stilom i ugradili je unutar pomenute katedrale. Ova je srušena od strane muslimana nakon njihovog ponovnog zauzeća Svetog grada, ali je Gornica pošteđena. Penjemo se stepenicama do nje. Mnogo jak osećaj kada znaš da je to deo i naše srpske istorije. Malo sedenja i moljenja, malo pranja duše pa dalje nazad ka apartmanu jer definitivno više snage ni za šta nema. Ulazak u apartman je spasenje za premučeno telo. Pokušavam da nađem neki položaj u kome su najmanji bolovi i tako me san prevari.
Galerija slika
Izvor: Link
