Stanari Levačke ulice još otklanjaju posledice velikih julskih poplava koje su zadesile Kragujevac. Ni posle više od mesec dana nisu se vratili normalnom životu, jer to je prosto nemoguće, ikao je država priskočila u pomoć kroz nadoknadu štete do pola miliona dinara po domaćinstvu, što prilikom prethodne poplave nije bio slučaj.
Nije u pitanju samo nedovoljna cifra kojom ne može da se potkrpi sve što su ljudi izgubili u velikoj bujici koja je dosezala visinu i do dva metra, nego zato što se betonske ploče i zidovi još uvek nisu dovoljno osušili od vlage nastale kasnije i od pranja zidova i dezinfikovanja. Ipak, zanatski radovi obavljaju se punom parom, kod nekoga brže, kod nekoga sporije usled brojnih faktora.
Malo snalažljiviji crpeli su vlagu uređajima za tu namenu dobijenim od Crvenog krsta, dok ima i onih koji ništa nisu pipnuli, pa polomljeno pokućstvo pomešano s muljem i dalje svedoči o elementarnoj nepogodi koju nisu mogli da izbegnu. Jedino su ostavili otvorena spoljna vrata i prozore da se kuća bar isuši iznutra.
Zanimljivo je da ni posle treće velike poplave koja je zadesila stanare Levačke u poslednje dve decenije nije izvučena nikakva pouka, tako da ovim ljudima nema spasa od naplavina sve dok se ne budu podigli bedemi na Lepenici sa njihove strane, jer je suprotna obala mnogo viša, pa se sva voda izliva ka njihovim kućama. I, naravno, dok se ne očisti korito reke koje je godinama zapušteno, iako je, kako pričaju stanari Levačke, taj posao poveren firmi koja za to dobija novac od grada, a ne
radi svoj posao, bar ne na deonici na kojoj oni žive.
Travu zamenio šljunak
Ulica danas izgleda kao pravo gradilište, pored kontejnera stoje delovi drvenarije od nameštaja, zamenjenih vrata i prozora, gomile rigipsa i isečenih keramičkih pločica… Pojedine smo zatekli na krovu – popravljaju crep, druge na terasi dok zakucavaju delove pokućstva koje može još da posluži, treći još iznose „viškove”… Zajednički imenitelj svim tim ljudima je strepnja, šta ako bude obilnih padavina ponovo.
Jedna od najugroženijih bilo je domaćinstvo Radeta Markovića iz Levačke 50, odnosno, novi naziv ulice je Kneza Pavla Karađorđevića broj 8. Ova vredna porodica marljivo radi na sanaciji i dobro im ide. Domaćin kaže da su dobili pola miliona dinara, ne zna da li je isplatila republika ili grad, pošto je bilo proglašeno vanredno stanje.
Uglavnom, po prvi put, ikao je njima ovo druga poplava po redu, dobili su kakvo takvo obeštećenje. U prethodnom slučaju rađena je procena, ali to je bilo samo mrtvo slovo na papiru. Ovog puta procenjena je četvrta kategorija štete, od pet mogućih. Njima nije stradao objekat, već zidovi, nameštaj, bela tehnika, garderoba, deo stolarske radionice, uređeno dvorište…
A šta sve može da se uradi sa pola miliona dinara, pitali smo Markoviće i da li će to moći da zalegne za sve što je „otišlo” u vodenoj stihiji.
– Mi smo izgubili dva frižidera, dva vertikalna zamrzivača, dve veš mašine, mašinu za sudove, dva električna šporeta, mikrotalasnu, nameštaj, svu posteljinu i garderobu… Jer u kući žive dve porodice. U našoj kući i čitavom dvorištu posle poplave ostalo je blizu deset santimetara nekog mulja, koji se nesnosno osećao, kaže Rade Marković, dodajući da taj iznos koji su dobili nije bio dovoljan samo za kupovinu tehničkih uređaja koje su izgubili, ali su ipak zadovoljni.
S druge strane mnogi prijatelji, poznanici i pre svega rodbina pomogli su im materijalno da se vrati sedam članova njihovog domaćinstva normalom životu, mada je to još uvek daleko od normalnog.
Sreća je, napominje ovaj naš sagovornik, što je njihova kuća bila i osigurana još od 1999. godine od budućnih poplava i vodotokova. Tako su i od osiguravajuće kuće DDOR dobili izvesnu sumu novca koja im je umnogome olakšala život posle poplave koju nisu mogli da izbegnu. Čak su im oni učinili ustupak da što pre dobiju novac kako bi mogli da krenu u proces obnove.
– Velike donatorke bile su i moje sestričine koje su odmah priskočile u pomoć u ovom teškom periodu za nas, obezbedivši nam sve tehničke uređaje i kompletnu dnevnu sobu, kunjinjske elemente, tepihe, pokrivače, posteljinu… Mnogo smo im zahvalni, kaže Rade, kao i svima koji su nam se našli na različite načine.
Ono što je ostalo njihova najveća briga jeste nerešeno pitanje zaštitnog bedema pored Lepenice, jer slična situacija može da se ponovi.
– Mi sada svaki put gledamo u nebo, kad počne kiša i kad najavljuju talase poplava. Više nismo sigurni da li će ponovo da naiđe ta katastrofalna poplava, kaže Rade.
Po njegovim rečima na teren je izašao Lav Pajkić, državni sekretar u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, sa saradnicima. Snimali su korito, ali ništa dalje nije urađeno. I sada se može videti, napominje, upleteno drveće, seno i svakojaki otpad u koritu Lepenice i po obali. To je desna strana korita koja ne pripada gradu, već „Fijatu” i to niko nije uređivao.
– Od grada je taj posao održavanja preuzeo neki kragujevački privatnik čije ime ne znam.. Uzima pare od države, al’ nikad nije od 2008. ili 2010. ništa uradio po pitanju čišćenja bankina, priča Rade.
Oni su tražili da se naspe zemlja i podigne bankina na levoj strani korita, i da se čak proširi za dva metra u polju, kako bi Lepenica mogla da primi još veću količinu vode, bez podizanja nivoa. Međutim, tu više niko nije dolazio, bili su da se slikaju i otišli bez pozdrava, kaže naš sagovornik
Inače, zbog masnog mulja koji je, kako tvrdi, nesnosno smrdeo, morali su da pokriju kompletno dvorište šljunkom – odnosno da tamponiraju zelene površine, jer u suprotnom bilo bi nemoguće izaći iz kuće. Bilo je nemoguće sprati mulj uprkos naporima javnih preduzeća koja su cisternama i šmrkovima pod pritiskom dolazila da speru svu nečistoću koja se prosto zalepila za podlogu. Mesec dana je trajala ta borba.
– Videlo se da u vodi ima i masnoće, kao da je ulje ili nafta. To se sve posle vezalo s muljem. I ručno kad se ribalo po kući samo je klizalo, kao da je masno. Dok se ne izgrebe, nije moglo da se skine sa svih površina. Nisu mogli ljudi ni iz komunalnih preduzeća koje je poslao grad da speru drvorišta. Mesna zajednica je pomogla da se sredi put koji je bio u jako lošem stanju, i naspu dvorišta. Zamislite samo, čistilo se bagerom i posle je nasuto osam velikih kamiona tampona i to uvaljano. U
dvorište nije mogao da uđe valjak, koristili su vibro ploču kako bi nam omogućili da izađemo u dvorište, pošto imamo troje male dece, naših unučića koji izlaze napolje da se igraju. A nakon toga dolazili su da urade dezinfekciju, priča Rade.
Preko Crvenog krsta došli su uređaj za isušivanje zidova, što je ubrzalo postupak sanacije kuće. Od njih su dobili garderobu, paket hrane i to je bilo u onom prvom naletu, kada im je to mnogo značilo. Pogotovo što je Rade i dugogodišnji onkološki pacijent koji se leči u Beogradu. I poplava je za njega bila veliki balast.
– Zahvaljujućiu medicinskom osoblju u Beogradu osnovna bolest mi se nije pogoršala, ali sam psihički mnogo „pao”. Čoveka uhvati neki osećaj beznađa i strepi da se ovo ne ponovi, jer niko ništa ne preduzima, kaže Rade.
Iz istih razloga je i njegova supruga Golubinka Marković, kako kaže, psihički malo popustila. Ona se onesvestila na stepeništu kada je bujica grunula na njihova vrata. Srećom, snaha ju je zadržala da ne udari glavom o beton, jer je bila pored nje. Imala je prekid filma, kako navodi, skoro dva meseca.
– Tek kada sam prvi put izašla iz dvorišta videla sam da sve nije tako crno i polako je film počeo da mi se vraća, kaže Golubinka.
Ali je to nije sprečilo da radi od ranog jutra do kasno uveče. Potrošili su 74 kubika vode perući zidove i sve ostalo, što im je JKP „Vodovod” odbio od računa kao vid pomoći.
Golubinka je srećna što je kuća ponovo napunjena stvarima, ali se, kaže, izgubio osećaj da se vraćaju u svoje, da je to ista kuća.
Malo žali zbog toga, ali navićiće se već. Boli je što dvorište nije ni nalik onom u koje su svi zajedno uložili mnogo truda. Nema ni travke više, okovano je u tampon.
Montažna kuća stradala
Golubinka kaže da su oni i komšija preko puta, koji ima montažnu kuću, najgore prošli. Njima je bukvalno sve uništeno, samo su ostali spoljni zidovi. Čak je i statiku kuće narušila bujica. Zbog toga su dobili nužni smeštaj od opštine, jer oboje rade i nemaju uslova za život. Njihov status se još ne zna i čekaju da li će grad da im sagradi novi objekat, ili će dobiti odštetu. Tek treba da izađe neka posebna komisija u čijim je rukama odluka.
Tu porodicu, međutim, nismo zatekli u kući. Sve pootvarano. Još s kapije vide se hrpe rigipsa u dvorištu i drugog šuta, mada kuća spolja izgleda čak i pristojno kao i dvorište.
Ali zato njihovu komšinicu Veru Milojević zatičemo u dvorištu. Kaže, dobila je odštetu od države koja će da zalegne za pločice, parket i krečenje, ali ne može od tih para da se nabavi sve što je voda odnela.
– Pomoć svaka znači. Za razliku od prošle poplave kada su samo konstatovali štetu i podelili nam papire koji ničemu nisu služili, ovog puta su bar ispunili obećanje. U kući još uvek ne mogu da živim, zanatski radovi su u toku. Do septembra očekujem da se vratim, naravno, ukoliko kupim krevet. Ja nisam imala pomoći sa strane. Jedino me je obilazio Crveni krst, doneo je dva puta po paket hrane da može da se premosti, i to bi bilo to, kaže penzionerka Vera.
Ona napominje da od penzije ne može da se kući kuća, jer od svega što je imala ostao je čitav samo „smederevac”, koji čeka napolju pokriven da dođe na red da se unese, kao i četiri-pet stolica. Sve ostalo je završilo na smetlištu. Zidovi su se koliko toliko isušili i predstoji krečenje naredne nedelje.
Prošlog puta smo je zatekli u dvorištu kako pokušava da spase nešto od garderobe spirajući blato vodom sa dvorišne česme.
– Više ne mogu da putujem kod rođaka u Beloševac, ako mi verujete smučilo mi se, kaže setno Vera, koja je u vreme poplave bila na spratu kuće s kćerkom i otuda čamcem evakuisana. Pre dolaska pomoći vatrogasaca ona je, kaže, pomišljala da se baci sa sprata zbog osećaja beznađa, jer im ovo nije prva poplava u kojoj su izgubili gotovo sve, a nisu materijalno dobrostojeći da bi mogli više puta ispočetka da se kuće.
Novica Lukić iz Levačke broj 44 još muku muči sa vlagom na prvom spratu kuće, dokle je voda doprla.
– Postavili smo pločice. Predstoji nam da zamenimo drvenu stolariju novom pe-ve-ce stolarijom jer je ušla voda u duplo staklo, koje ne može da se opere, a ujedno su se drveni ramovi izvitoperili i ne mogu prozori da se zatvore. Mi smo okvalifikovani kao četvrta kategorija za naplatu štete. Dobili smo 500.000 dinara i moje kolege su mi iz „Kuč kompanije” obezbedile ulazna vrata, koja je izvalila bujica. Zamislite, voda na spratu je uspela da odvali iz zida veliki radijator, kolika je to sila
bila. Dvojica ga jedva podižu, kaže Novica, dodajući da im ostalo para još za kupovinu bele tehnike.
U tom haosu stradala im je i pumpa za grejanje – vredna pet hiljada evra, koja se nalazila u podrumu, ali to je zanemareno prilikom popisa štete. Samo su se bazirali na oštećenje kuće, a ne i pokućstva. To nikoga nije zanimalo, objašnjava ovaj naš sagovornik.
I on se osvrnuo na to da je sav ovaj njihov rad i odšteta koju im je platila država džabe kad korito Lepenice nije rešeno, nisu napravljeni bedemi koji bi ih zaštitili ukoliko bi sutra ponovo bilo polave. A to može da bude, kako kaže, i danas popodne.
– Godine 1999. kada je bila velika poplava, posle petnaest dana ponovila se. Ovo je meni druga velika poplava, a nekima je treća. Prvi put smo dobili papir bez para. Sada smo dobili malo veći papir s parama, s kojima možemo da se potkrpimo za podove i zidove, a to je bolje nego ništa, kaže Novica.
Sa žaljenjem konstatuje da mu domaćinstvo nije bilo osigurano, a do pre dve godine je bilo kod DDOR-a.
– Svake godine oni su mi donosili da potpišem papir o produžetku osiguranja, ali sa sve manje stavki koje sam ja bio osigurao. Kada sam to ukapirao, iznervirao sam se i raskinuo ugovor s njima, ali sam pogrešio, kaže Novica.
Njegov plan je da uskoro okupi svoje komšije i da se dogovore da odu tako „čoporativno” kod gradskih vlasti i da traže da se korito Lepenice sredi. Ukoliko oni to neće da prihvate da srede, da sami pokušaju da skupe sredstva i da plate buldožer i bager da se to uradi, zbog prevencije.
On se pita, da je kojim slučajem bila ispuštena voda s brane u Grošnici, ko zna šta bi bilo s njima. Pored stanovljanske škole bukvalno je ulicom tekla reka koja je pred sobom nosila kola i sve što se tu zateklo. Nivo joj je bio preko pola metra. Po njemu, i kišna kanalizacija koja se sliva kod nadvožnjaka takođe je doprinela da se sve to slije kod njih.
Izvor: Link
