Situacija na Kosovu i Metohiji, pogotovo u poslednjih dvadeset godina, nije se mogla nazvati ništa manje nego kontinuiranim mučeništvom za Srbe koji tamo žive. Od strahota Kosovske bitke pa sve do današnjih dana, biti Srbin na ovim prostorima nikada nije bilo lako. Ljudi su se prilagođavali, učili da žive s teškoćama i pokušavali da očuvaju svoj dom i porodicu. No, danas se suočavaju sa pitanjem – do kada će moći da trpe?
Šta se, zapravo, ovih dana dešava na Kosovu i Metohiji? Godine terora i maltretiranja su ostavile dubok trag na srpskom narodu. U nemogućnosti da se oslone na bilo čiju pomoć, Srbi su se organizovali samostalno, s ciljem da zaštite sebe i svoje porodice. Važno je napomenuti da niko ne opravdava nasilje, ali kada neprijatelj dospe na kućni prag, ljudi se osećaju primoranim da brane svoje porodice i svoje živote. Sve što su želeli jeste normalan život, lišen svakodnevnog straha i napetosti. Međutim, saterani uza zid, bez izgleda za promenu situacije, mnogi ljudi vide borbu kao jedini izlaz iz ove višedecenijske torture. Njihova borba je motivisana željom da ostanu na svojim ognjištima, da sačuvaju ista, ali i da imaju normalan život sa svojim porodicama, što je imperativ u ovom trenutku. A kako se drugačije brani svoj dom kad je ugrožen, nego borbom. Ili imate vi neki drugi predlog?
Nažalost, odnosi između Albanaca i Srba na Kosovu su napeti kao što nisu bili od nereda 2004. godine. Preko policije, Srbi se očigledno nastoje primorati na ustupke, dok se (od strane Albanaca) istovremeno ignorišu svi zahtevi velikih sila za de-eskalacijom – posebno povlačenje kosovske policije i albanskih gradonačelnika sa severa KiM. Srbi na KiM nalaze se u borbi “Davida i Golijata”, neravnopravnoj borbi, u kojoj je pravda i pobeda na strani slabijeg.
Srpski narod na Kosovu i Metohiji u prethodnih dvadesetak godina izložen je stalnim sistematskim pritiscima i svakodnevnom maltretiranju. Uzurpira se srpska imovina, uništava se letina i voćnjaci, krade se stoka, seče šuma, puca se na decu. Zbog svega toga život Srba na KiM svakim danom postaje sve teži i nepodnošljiviji, te je kod ljudi sve prisutnija dilema šta i kako dalje. Ostati i sačuvati sve što su preci stekli ili sačuvati svoje i živote svoje dece?!
Istovremeno, sve jači velikoalbanski nacionalizam, podstican od strane trenutnog premijera lažne države Kosovo, kombinovan sa represijom i nepoštovanjem sporazuma od strane Vlade, stavlja srpsko stanovništvo u vrlo nezgodnu situaciju, gde se postavlja pitanje same egzistencije. U ovom trenutku, pitanje egzistencije jeste i pitanje koliko dugo će Srbi na Kosovu i Metohiji moći da izdrže sve te pritiske i pretnje. Njihova želja za normalnim životom je potpuno razumljiva, a njihova borba za to pravo je, bez sumnje, mučeništvo koje ne sme biti zanemareno.
Ima li kraja ovim patnjama? Mogu li Srbi na Kosmetu opstati, i ako da, koliko dugo? Sada, posle više od 20 godina, ponovo se suočavaju s realnošću koja govori da je vrlo izvesno da bi mogli biti primorani da napuste svoje domove, ako pronađu gde da odu. Ponovo se osećaju prognanim sa svoje zemlje, iz svoje kuće. Možete li da zamislite patnje i očaj naših ljudi na KiM? Možete li da zamislite ovaj scenario u našem gradu i vašoj kući? Šta vam prvo pada na pamet, koja sredstva za borbu i odbranu svoje kuće, svoje domovine? Da li se branite ili kažete: “Izvolite, uđite, raskomotite se i zauzmite šta vam je volja?”.
Jedno je sigurno, ako se i ovi napaćeni ljudi povuku, naše svetinje ostaju u rukama tuđinaca. Da li nas taj scenario čeka u vrlo bliskoj budućnosti?!
