Dokle će Srbija da se sprda sa Oskarom

Srbija još jednom kao svog kandidata za Oskara šalje film za koji niko nije čuo, bar ne u onim krugovima koji odlučuju o nominacijama.

Selekciona komisiјa za odabir srpskog kandidata za nagradu Oskar Američke akademiјe filmske umetnosti i nauke, većinom glasova je donela odluku da јe srpski kandidat za nagradu Oskar za 2023. godinu film ”Što se bore misli moјe”, reditelja Milorada Milinkovića, kratko je saopšteno juče iz Filmskog centra Srbije (FCS).

I, u redu, laik bi pomislio – okupili su se neki ljudi za koje pretpostavljamo da znaju nešto o filmu, pogledali ovogodišnje naslove, razmišljali, vagali, dumali, ocenjivali i procenjivali, i doneli konačnu odluku.

Ko su ti ljudi? Ne znamo, jer javnosti nije rečeno.

Na osnovu kojih kriterijuma su doneli odluku? Ne znamo, jer nam ni to nije rečeno.

Ono što smo u međuvremenu uspeli da saznamo je, da su osim Milinkovićevog filma, razmatrani „Oluja“ Miloša Radunovića, „Čuvari formule“ Dragana Bjelogrlića, „Indigo kristal“ Luke Mihailovića, „Lost country“ Vladimira Perišića, „Da li ste videli ovu ženu?“ Dušana Zorića i Matije Gluščevića, „Heroji Halijarda“ Radoša Bajića i “Usta puna zemlje” Puriše Đorđevića.

I onda vidite da je selekciona komisija ocenila da film koji je prikazan u prestižnoj selekciji Međunarodna nedelja kritike Venecijanskog festivala, gde je osvojio nagradu za montažu, i koji je ugledni filmski magazin „Varajeti“ uvrstio na listu potencijalnih kandidata za nagradu Oskar, ipak nije dovoljno dobar. Reč je o filmu „Da li ste videli ovu ženu?“

Selekciona komisija je takođe bila mišljenja da film koji je prikazan u okviru Nedelje kritike na prestižnom Kanskom festivalu, film čiji je glavni glumac Jovan Ginić nagrađen za najboljeg debitanta na festivalima u Kanu i Sarajevu, takođe nije dovoljno dobar da bi se nadmetao za Oskara. Reč je o filmu „Lost country“.

Članove selekcione komisije isto tako dve nagrade na filmskom festivalu u Lokarnu, od kojih je jedna priznanje već pomenutog „Varajetija“, nagrada publike u Sarajevu i pozivi na prestižne festivale u Palm Springsu i Sao Paulu, nisu ubedili da je film „Čuvari formule“ kadar da trči trku za Oskara.

Članovi selekcione komisije su, naprotiv, iz samo sebi poznatih razloga uvereni da film koji nije učestvovao ni na jednom međunarodnom filmskom festivalu i ima jednu lokalnu nagradu – specijalno priznanje žirija za glumicu Janu Ivanović na Filmskim susretima u Nišu – može da izađe ma megdan pretendentima na Oskara iz čitavog sveta.

Milinkovićev film sad nema nikakve šanse, pa sve i da je novi Građanin Kejn

Čuli smo ranije da su npr. evropske integracije maraton, a ne sprint, čuli smo da su protesti protiv vlasti maraton, a ne sprint, čuli smo da su posao, zdravlje, imunitet, vaspitavanje dece, školovanje, sviranje instrumenta, učenje jezika, kuvanje sarme… maraton, a ne sprint. Tu otrcanu frazu smo čuli toliko puta, da je počela da nam izaziva neprijatnost u stomaku i izlazi nam na uši, ali u slučaju nadmetanja za Oskara za najbolji strani film, verujte, stoji da je reč o maratonu, a ne o sprintu.

Nažalost, pri ruci nemamo kinesku tablu pri ruci da to lepo nacrtamo, ali računica je jednostavna:

a) Prošle godine je u konkurenciji za Oskara bio čak 301 film, uključujući i 92 filma koja su njihove zemlje predložile za kategoriju „Najbolji strani film“.

b) Odluku o tome koji će filmovi biti nominovani doneće blizu 9.500 članova Američke filmske akademije, koji će o nominacijama glasati sredinom januara.

c) To znači da oko 9.500 članova Američke filmske akademije sa pravom glasa, u naredna tri i po meseca treba da pogleda oko 300 filmova (odnosno oko tri filma dnevno), pre nego što odluče koji će biti nominovani u kojim kategorijama.

Zato se članovi Akademije koriste „prečicama“ pri svom izboru, dajući prednost naslovima koji su već u fokusu filmske javnosti.

Još jednsotavnije rečeno, ne morate biti filmski genije da predvidite da će se „Openhajmer“ Kristofera Nolana nadmedati za veliki broj pozlaćenih statueta – reč je o globalnom hitu, sa impresivnom glumačkom postavom, odličnim recenzijama filmskih kritičara (93 odsto na sajtu Rotten Tomatoes), intrigantnom istorijskom temom, i jednim od najdarovitijih američkih reditelja koji već dvadeset godina čeka svog prvog Oskara.

Dakle, čak i da je ”Što se bore misli moјe” novi „Građanin Kejn“ (a nije), šanse da se nađe među pet nominovanih čiji će se autori 10. marta iduće godine, znojiti u crvenim foteljama Dolbi teatra u Los Anđelesu dok prezenteri otvaraju kovertu sa naslovom dobitnika Oskara za najbolji strani film, ravne onima da srpski astronaut prvi zakorači na površinu Marsa.

Bjelogrlić zna ono što selekciona komisija ne zna ili se pravi da ne zna

Suprotno članovima selekcione komisije, Dragan Bjelogrlić se nije pravio da to ne zna. Na konferenciji za novinare, uoči svetske premijere „Čuvara formule“ u Lokarnu, smelo je izgovorio reč „Oskar“.

„Kada smo krenuli da pišemo ovaj film – svi su ga nazivali ‘Srpski Černobil’, sada kada je izašao nazivaju ga ‘Srpski Openhajmer’. Iako je negde u suštini tema koja je slična i sa jednim i sa drugim, naš film nema veze ni sa jednim od ova dva izvanredna ostvarenja. Film koji ja privatno jako volim i koji mi je bio negde inspiracija ‘Život drugih’ je takođe krenuo sa Piazza Grande i osvojio je Oskara. Spajk Li je pre tri godine krenuo sa Piazza Grande i takođe je osvojio Oskara. Neću da ureknem, ali bolji start za film nismo mogli da zamislimo“, rekao je Bjela bez rukavica.

Glumac i reditelj koji je „Montevideom“ na velika vrata vratio bioskopski spektakl u srpsku kinematografiju, dobro je osetio šta je sledeći korak u njegovoj karijeri, i svesno skrenuo pozornost svetskih medija na svoju dramu o nuklearnom akcidentu u Vinči 1958. godine.

Da njegova samouverenost nije bila bez osnova, potvdile su ne samo dve nagrade koje su dodeljene „Čuvarima formule“ u Lokarnu, nego i izuzetno pohvalna kritika „Varajetija“ – filmskog magazina koji se u Holivudu čita, i čije se mišljenje uvažava.

Pozitivne ocene Bjelogrlićevoj drami dali su i Screen Daily, Cineuropa, Radio-televizija Švajcarske, kao i zagrebački Večernji list.

Dalji put „Čuvara formule“ takođe nije slučajan, jer festivali u Palm Springsu i Sao Paulu imaju reputaciju „pit stopova“ u trci za Oskara. Na prošlogodišnjem festivalu u Palm Springsu prikazani su kandidati za nagradu Američke filmske akademije iz čak 35 zemalja, dok se u Sao Paulu svake godine prikazuju evropski i svetski filmovi koji su u nominacijama za Oskara i BAFTA nagrade.

Nije zgoreg pomenuti i da glavne uloge u „Čuvarima formule“ igraju Raša Bukvić, sprski glumac sa solidnom internacionalnom karijerom, čije ime nije nepoznato u filmskom svetu, kao i Aleksis Manenti, dobitnik Cezara za ulogu u francuskoj krimi drami „Jadnici“ koja je 2020. godine bila nominovana za Oskara.

Hladnoratovska tema koja je reaktuelizovana u trenutku kada se svet ponovo deli na blokove, posle ruske agresije na Ukrajinu, takođe može skrenuti pozornost na Bjelogrlićev film. Dovoljno je setiti se prošlogodišnjeg vrtoglavog uspeha nove ekranizacije Remarkovog romana „Na Zapadu ništa novo“, koja je osvojila četiri Oskara.

Možda je Muharem Bazdulj bio na pravom tragu

Zašto je selekciona komisija odlučila da ove činjenice ne uzme u obzir, javnosti nije predočeno, ali je pisac i novinar Muharem Bazdulj, u svom nedavnom autorskom tekstu o „Čuvarima formule“, možda bio na pravom tragu kada je ocenio da će deo javnosti u Srbiji „jedva dočekati da film ignoriše ili minimizuje“ i to zbog imena „koje se na platnu pojavljuje bukvalno u prvoj sekundi filma“.

„Dva se imena zapravo paralelno pojave, imena dvojice glavnih producenata, a to su Dragan Bjelogrlić i Dragan Šolak. Ovaj drugi je vlasnik nekoliko medija koji glasnije, strastvenije i neumornije artikulišu opozicione stavove u današnjem srpskom društvu nego ijedna politička partija. Mada ne verujem da ima direktne političke ambicije u smislu ličnog učešća u izvršnoj vlasti, Dragan Šolak ima veće pravo na poziciju pravog lidera opozicije nego bilo koji od stranačkih lidera“, napisao je Bazdulj.

Posle raspada Jugoslavije, nijedan srpski film nije uspeo da se domogne nominacije za Oskara. Najbliži je bio Srdan Golubović koji je 2008. sa „Klopkom“ ušao u uži krug od devet filmova. Za taj uspeh mu je selekciona komisija za odabir srpskog kandidata za Oskara 2020. godine, vratila tako što je potpuno ignorisala njegov nagrađivani film „Otac“, i u Los Anđeles poslala „Daru iz Jasenovca“ Predraga Gage Antonijevića.

Tada je, međutim, za razliku od danas, bilo javno saopšteno ko su bili članovi selekcione komisije i zašto su smatrali da je „Dara“ kadra da se nadmeće za Oskara.