Pariz, grad umetnosti, svetlosti i političke hrabrosti, poslednji put sam posetio u novembru 1989. godine kada je srušen Berlinski zid. Ovoga puta ništa nije padalo, ali se fotelja predsednika Makrona ozbiljno klimala. Medijska histerija uplašila je moje američke saputnike koji su sa strepnjom krenuli put Francuske.
Koliko su mediji objektivni moglo se videti na licu mesta. Gledajući CNN ili d’ izvinete „Pink”, čovek bi stekao utisak da u Francuskoj bukti građanski rat. U Parizu, međutim, stanje redovno. Živi se normalno, a problemi su oni uobičajeni koji muče stanovnike svih velikih gradova. Samo uveče, na Jelisejskim poljima, u najavljeno vreme i strogo propisanom trasom, protestanti nose transparente i uzvikuju parole protiv novog zakona o kasnijem penzionisanju. Đubretari rade svoj posao baš kao i
vozači, taksisti, piloti i ostali.
Večera u nastavcima
Pravo s aerodroma arizonska svadbena ekspedicija stiže u apartman na Trgu Republike koji smo rezervisali još u decembru prošle godine. Brojnim koferima odmah smo opkolili zgradu, kada je od nekud iskočila starija dama veštičje provenijencije. Strogim, urlajućim glasom poručila je da se u lift može uneti samo jedan kofer kako se isti ne bi pokvario. Društvo je prvo pomislilo da se gospođa šali, ali ih je brzo razuverila kada je pri odlasku pokazala srednji prst. Zbunjeni Ameri nisu mogli da
veruju da tako izgleda francusko gostoprimstvo. Srećom, tokom daljeg boravka uverili su se da je ova babaroga bila izuzetak i da su Francuzi mnogo ljubazniji.
Apartman lepo izgleda. Doduše, koji orman više ne bi bio na odmet, baš kao ni pribor za jelo. U kuhinji ni kašike ni viljuške što je krajnje neobično jer sam se nebrojeno puta uverio da Francuzi ne jedu prstima.
Mališani se prilagođavaju na vremensku razliku, a ostatak ekipe odlazi u restoran „Le Christinne”. Kao netipičan izdanak srpskog roda uvek sam voleo da probam nova jela. Svaka od pet mini porcija egzotičnih jela bila je malo remek-delo francuskog kulinarstva – mus od karfiola, artičoke u umaku od susama, bakalar u zelenom sosu, pačiiji file sa gelom od crvenog kupusa i na kraju mango u kombinaciji sa južnim voćem i rikota sirom. Već vidim prijatelje iz starog kraja kako se mršte i prevrću
očima. Grešite, dragi moji, ni seksu se niste radovali, dok ga niste probali.
Za razliku od arizonskog „zavičaja”, u glavnom gradu Francuske noge su najpopularnije prevozno sredstvo. Posle celodnevnog pešačenja srcolika aplikacija na telefonu poručuje – petnaest hiljada koraka. Imajući u vidu fizičke aktivnosti ne čudi da uprkos fantastičnoj hrani Parižani većinom imaju vitku liniju.
U društvu Morisona, Šopena i Luja 14.
Narednog dana, najstariji deo ekspedicije uputio se prema dvadesetom arondismanu kako bi posetili večno počivalište mnogih slavnih ličnosti. Kada se dođe u neke godine logično je da Père Lachaise bude prvo na listi turističkih destinacija u Parizu. Groblje se prostire na površini od oko 44 hektara. Otvoreno je 1804. godine, a ime je dobilo po ocu François d’Aix de Lachaise, poznatom kao Père Lachaise koji je bio ispovednik francuskog kralja Luja XIV. Na ovom mestu sahranjeno je preko 70
hiljada ljudi među kojima Šopen, Oskar Vajld, DŽim Morison, Edit Pijaf, Marsel Prust. Žorž Bize, Balzak, Molijer i mnogi drugi.
Sledeća destinacija – Montmartr. Gužva je neopisiva. Postoji neka posebna magija koju Montmartr u sebi nosi, pa ni opšti haos u liku i telu hiljada turista nije mogao da pokvari divan utisak. Istorija ovog mesta seže sve do rimskog doba, a u srednjem veku je bio poznat po vinogradarstvu i mlinovima u kojima su Parižani kupovali brašno. Do današnjih dana zadržao se samo Moulin de la Galette koji ima poseban kulturološki i istorijski značaj.
Tokom 19. veka, Montmartr je postao utočište umetnika i boema koji su se okupljali u bistroima, kabreima i svojim umetničkim kružocima. Ovaj kvart je bio jeftiniji za život i nudio je umetnicima više kreativne slobode. Moulin Rouge, koji je otvoren 1889. Godine, takođe se nalazi u ovom delu grada. “Ceveni mlin” je bio i ostao jedna od najpoznatijih atrakcija francuske prestonice. Slikari su oduvek predstavljali zaštitni znak Montmartra, a oni slavni poput Pikasa, Van Goga, Renoara, Klod Monea
takođe su rado posećivali umetničku oazu osamnaestog arondismana dok je njegov najpoznatiji žitelj bio je Tuluz Lotrek.
U današnje vreme potrošačkog kapitalizma, Montmartr je takođe poznat i po prodvnicama umetničkih radova, suvenira kao i slikarima koji vam mogu napraviti portret za desetak minuta. “Model” nije u obavezi ga kupi finalni proizvod dok je cena subjekt pregovaranja.
Prvi, pravi i tokom ovog boravka jedini turistički dan u Parizu bio je veoma produktivan zahvaljujući “svetskom čudu” zvanom metro. Brzina i lakoća sa kojom se Parižani kreću svojim gradom izaziva ljubomoru kod svakog dobronamernog turiste. Atmosfera u metrou vratila me je u mlade dane kada sam na Alijansi učio francuski jezik i književnost, a u to vreme sam kao i sada voleo da svratim u kafanu. U Parizu postoji veliki broj boemskih kafea i restorana koji su jedinstveni po svojoj
autentičnosti i francuskom šarmu.
Reč kafana je arapskog porekla, preuzeli su je Turci i narodi koji su trpeli njihovu vladavinu. Francuzi, kao kolonizatori mnogih arapskih zemalja, prvi su u zapadnoj Evropi počeli sa korišćenjem ovog termina u istom kontekstu kao i kod nas. Od popularnih kafea izdvajam nekoliko koje sam i ovoga puta posetio i svojim američkim prijateljima preporučio.
Café de Flore – legendaran kafić u Saint-Germain-des-Prés-u, koji je inspirisao mnoge francuske intelektualace i umetnike. Tabla na zidu kaže da su ovde rado dolazili Simon De Buvuar, Pikaso i Trocki. U neposrednoj blizini je i restoran Les Deux Magots u kome su rujno vino pili Hemingvej, DŽojs i Sartr, a najstariji restoran u Parizu je Le Procope osnovan 1686. godine i nalazi se u Latinskoj četvrti. Najpoznatiji gosti: Volter, Šopen, Napoleon, Igo, Balzac, Ruso, a i vaš skromni reporter
je često svraćao.
Narednog dana planirana je poseta poznatoj rezidenciji francuskih kraljeva. Vrlo brzo smo se uverili da celodnevni boravak u Versaju sa trogodišnjim mladićem i devojkom od godinu dana nije baš najbolja ideja. Naime, taksisti ne primaju mališane pošto nemaju posebna sedišta za decu, pa je put od pedestak kilometara podrazumevao dupla dečija kolica, nekoliko metro stanica, prigradski voz, mnogo strpljenja, a pre svega upornosti i ljubavi.
Versaj je izgrađen u 17. veku za vreme vladavine francuskog kralja Luja XIV, a vremenom je postao simbol moći i veličine francuske monarhije. Dvorac ima 2.300 soba, a bio je dom svih kraljeva do Francuske revolucije. Kada je Luj XIV prvi put posetio Versaj spavao je u maloj prostoriji koja se i danas zove Kraljevska soba. Jedan od najposećenijih delova Versaja je velika sala sa 357 ogledala koja je služila je za balove. Versaj okružuju monumentalni vrtovi sa skulpturama i fontanama od kojih
je najveća visoka čak 50 metara. Legenda kaže da je Luj XIV jednom prilikom upao u fontanu pošto se zapričao sa dvorskim baštovanom. Tokom Francuske revolucije, Versaj je pretvoren u muzej, a pojedini delovi dvorca bili su oštećeni i opljačkani. Godine 1919. u Versaju je potpisan mirovni ugovor kojim je okončan Prvi svetski rat.
Neko će pomisliti da je za normalnog čoveka ova celodnevna avantura sasvim dovoljna turistička rekreacija ali…! Dama koja me trpi već 37 godina u dve reči me ubedila da posle svega posetimo i Ajfelovu kulu. Rečeno učinjeno. Takvi smo mi “omladinci”, a gde su mladi tu je i turistički entuzijazam. Broj koraka tog dana je premašio 20 hiljada.
Dva prijatelja
Poslednji dan boravka u Parizu rezervisan je za umetničko druženje sa prijateljem Majkom koji je odseo nedaleko od našeg apartmana. Hotel Astoral smešten je u Ulici Saint-Denis, poznatoj po velikom broju “lepotica noći” (i dana), “prodavačica ljubavi”, “šampionki najstarijeg zanata na svetu” ili kako ih već zovu loši novinari skloni otrcanim frazama. Poznajući Majka, pitam se da li je izbor lokacije hotela bio slučajan?
Hotel Astoral dekorisan je po motivima starih francuskih filmova i fotografijama glumaca koji su tu odseli. Sobe gledaju na komšijsku zgradu na čijoj fasadi su naslikani Belmondo, Delon, Morikone i drugi. Zajedno odlazimo u kafe La Cave gde se održava književno veče na kome nastupa i moj prijatelj. U podrumu restorana, desetine pesnika iz celog sveta recituju svoju poeziju na engleskom jeziku. Voditeljka programa je Nina iz Čikaga, ekscentrična dama srpskog porekla koja odlično
govori naš jezik. Moj omiljeni američki pesnik Majk Rajdel je veoma društven tip. Odmah se upoznao sa većinom učesnika programa i za kratko vreme stekao simpatije.
Majkov nastup publika dobro prihvata. Nekoliko odličnih pesama, a za kraj priča o dvojici prijatelja koji su iz Amerike došli u Francusku zbog venčanja. Sin jednog od njih u Parizu je zaprosio ćerku onog drugog pa su na putu za Kasis, gde će se svadba obaviti, svratili na veče poezije u kafeu La Cave. Čitanje pesama završeno je iza ponoći. Noćna šetnja Parizom po dosta smoljavom vremenu. Prolazimo delom grada po imenu Barbès–Rochechouar koji je poznat po “drumskim lopovima”i kriminalu svih
vrsta. Majk je primetio nelagodnost na mom licu: “Ne brini”, reče. “neće nam lopovi ništa. Zar ne vidiš da izgledamo isto kao oni!”
Narednog jutra, pakovanje kofera koje liftom transportujemo – jedan po jedan, a onda u punom sastavu stižemo na železničku stanicu Gare de Lyon. “Na parove razbroj s'”, ekipa je u punom sastavu. Brzim vozom TGV železnice iz Pariza krećemo za Marsej.
Nastaviće se…
Izvor: Link
