Jednoga dana dok sam radio kod kuće u Melburnu zazvoni telefon. Ušao sam u ofis, zvala me je moja supruga Jelisaveta:
– Bane, dobio si avionsku kartu za Ameriku i treba da si tamo iduće nedelje.
Sledio sam se, jer sam znao da taj korak preko bare može da mi organizuje samo Cica, i niko više. Došao sam brzo kući i zaista karta za putovanje na stolu, pored pismo koje je napisao jedan naš zajednički prijatelj. Kobajagi zove me u vezi nekog biznisa, koji želi da otvorim u Australiji. Saveta nije sumnjala uopšte odakle vetar duva. Još me požuruje i spremala mi kofer. Na poslu sam rekao da uzimam par nedelja slobodno i opravdao se da moram hitno da odem za SAD. Tako je i bilo. Na aerodrumu
me čekala Cica i njen „mercedes”. Zapalio sam cigaru u mečki. Zamerila mi je:
– Moj muž ne puši u automobilu, baci cigaretu. Osetiće miris duvana u kolima. Međutim, ja samo otvorim prozor i nastavim da duvam dim kroz prozor.
Odseli smo u hotelu, nedaleko od njene kuće. Svakom prilikom kada je bila sama, došla mi je u posetu i negde bi izašli na ručak ili vožnju. Svakodnevno smo se tako vozili i uživali u obostranom druženju. Po povratku u hotel, recepcionar mi je ostavio poruku da sam imao telefonski poziv i treba da se javim kući u Australiju. Pomislio sam sve najgore. Žurno sam okrenuo kuću, na telefonu se javila Saveta i poluuplakana saopšti mi:
– Imam lošu vest za tebe, Branivoje. Majka ti je umrla. Porodica hoće da zna da li dolaziš na sahranu, ili ne. Moraš da im se javiš.
Neplanirani dolazak u zemlju
Težak je to bio momenat za mene, izgubio sam majku koju sam voleo i kojoj ništa u životu nisam dao, niti pomogao. U mislima sam je oživeo, video sam je sa obramicom na leđima na kojima vise teške torbe sa kojima peške ide ide na pijac da bi nešto prodala.
Vidim kako onda iz maramice izvlači dvadeset dinara i daje mi. Suze mi naviru na oči od žalosti i grize me savest. Trebalo je mnogo više roditeljima da pružim. Taj greh ću nažalost odneti sa mnom u grob. Dok sam ja plakao i razmišljao šta da preduzmem, Cica je ušla u hotel, videla me žalosnog i nikakvog i upitala me:
– Šta, šta se desilo?
– Preminula mi majka, Cico.
– Bane, pa ti moraš da ideš na sahranu, ne razmišljajući, skoro naređujući, izgovorila je u dahu.
– Kako, Cico, nemam kartu, a nisam ni neki novac poneo. Drugo treba da im javim da li dolazim ili ne dolazim, tako da od tog posla nema ništa.
– Ne dolazi u obzir, ja idem da ti kupim kartu. A ti javi da čekaju do sutra. Znam da avion sigurno stiže do jedanaest sati u Beograd. Znači, javi da sahrana sačeka dva sata. Stići ćeš!
Što je rekla to je je i uradila, donela mi je kartu koju je platila sedamsto dolara i dala mi trista dolara, za svaki slučaj.
Krenuo sam za Beograd. Na aerodrumu me čekao sestrić Zoran, sin sestre Natalije. U letu je bilo kašnjenja, pa smo jurili da stignemo. Nadali smo se da hoćemo, jer je povorka od kuće već krenula prema groblju. Povorka staje na svakoj raskrsnici i čita se molitva. Dve raskrsnice su prošli i mi smo ih sustigli na trećoj, dok se vršila molitva.
Bio je težak momenat za sve nas da gledasmo kako nas naša napaćena majka napušta zauvek. Ostao sam samo nekoliko dana, jer sam morao da se vratim na posao. Prvo sam odleteo u Ameriku. Cica me je opet sačekala na aerodrumu i odvezla do hotela. Ostao sam sa njom još par dana. Zahvalio se Cici i obećao da ću da vratim pozajmljeni novac. Moje obećanje je izmamio njen divni osmeh i komentar:
– Branivoje, važno je da si ti stigao na sahranu. Ne brini za ostalo. Putuj, igumane.
Ispratila me za let do Los Anđelesa.
U gradu Anđela dočekao me je Blaža Božić, kome sam javio da me sačeka. Proveo sam par dana kod njega. Odseo sam u njegovoj kući. Upoznao me sa svojom suprugom, a onda me odveo u bolnicu u kojoj je radio. Pričao mi je o problemima koje su imali kako finansijskim, tako i tehničkim. Zbog svega toga, kao i pokušaja atentata na Tita prilikom posete Americi, izgubio je mnogo živaca. Predložio mi je da odemo da posetimo Nikolu Kavaju u zatvoru.
Zatvor u kome je bio zatvoren Nikola Kavaja bio je udaljen oko sto kilometara od Los Anđelesa. Putovanje je bilo vrlo prijatno uz obalu pored mora. Kada smo stigli, video sam da je to samo jedna ogromna zgrada ograđena žicom i velikim prostorom kroz koji moraš da prođeš. Kad stigneš do interfona, razgovaraš sa čuvarima. Blaža je objasnio da sam došao iz Australije i da bih želeo da vidim Nikolu Kavaju.
Na moju i njegovu žalost, našu molbu su odbili. Nismo bili registrovani kao posetioci. Tako je propala ideja, pa sam bio razočaran. Posle par dana, Blaža me ispratio za Australiju.
Sledeći put susreo sam se sa Blažom u njegovom rodnom mestu Batočina, kad je postavljena mermerna ploča za zasluge njegovog oca na zgradi opštine. Tom prilikom je došao i Kavaja, međutim zbog gužve i kamera nisam popričao sa njim, samo smo se pozdravili. Naše „druženje” se završilo odlaskom na njegovu sahranu, na kojoj su bili i njegovi saborci iz Čikaga. Tako je sa političke scene nestala jedna legenda, kao i njegova sestra koja je udavljena živa u Moravi sa kamenom o vratu od udbaša, kao i
njegov otac koga su streljali Nemci oktobra 1941. godine. Nestali su kao da nisu nikad ni postajali. Neka im je večna slava i hvala.
Cica u velikom bračnom problemu
U povratku, umoran od svega, prespavao sam skoro ceo put do Australije. Kod kuće su me čekala mnoga pitanja i obaveze i da prenesem utiske o sahrani moje majke. Sin Pavle je tražio od mene i Jelisavete da dođemo u Kanberu kod njega, kako bi mu pričuvali decu dok on i snaha Ljubica rade. Da se pohvalim u njegovo ime, pored Nikole, rodio se i Dušan i tatina princeza Nada. Deca su bila neverovatno dobra i vaspitana. Nikada nisu od nas tražili nešto posebno, kao da su znali da mi nismo
bogati.
Jedne noći probudilo me je telefonsko zvono. Tako kasno, znao sam, kad neko zove ima neka loša vest. Tako je i bilo. Cica mi kroz plač javlja da je njen muž saznao za naše sastanke i vezu koju imamo. Ona je u razgovoru sve ispričala nekoj svojoj radnici i prijateljici, ne sluteći da on ima skriven mikrofon i ceo razgovor je snimao njen muž. Burno je reagovao, upao je u radnju polu pijan sa zakrvavljenim očima i počeo da joj preti:
– Prvo ću ti pobiti decu, Cico, jedno po jedno, a da ti gledaš i na kraju ubiću i tebe. Hajde, idemo kući da sve raspravimo i da se obračunamo!
On je seo u svoj auto, a Cica u svoj. Znajući šta je čeka, promenila je pravac tokom vožnje i otišla par stotina kilometara od Čikaga.
Pitala me je telefonom:
– Bane, šta da radim?
Verovatno je očekivala da ja nešto ozbiljno preduzmem. Ne znam ni sam šta bih mogao? Niti sam bio finansijski u situaciji da nešto uradim. Cici je muž oduzeo finansijsku moć. Kada je htela da kupi gorivo shvatila je da joj je poništio kreditne kartice. Tako je Cica ostala bez dolara na ulici. Rekao sam joj da se javi mom prijatelju Nikoli Živoviću, koga sam znao kao člana SPO-a, koji je zajedno sa svojim bratom bio u stranci. Znao sam da će joj zbog mene izaći u susret i dati osnovnu pomoć.
Kod njega je provela nekoliko dana. Mogu samo da zamislim njene muke i emotivne probleme kroz koje je prolazila.
Imao sam grižu savesti, osećao sam se krivim i nemoćnim, da bilo šta ozbiljno uradim. Nikoli je rekla da ima decu, dva sina i ćerku. On je savetuje da se javi deci gde je. Poslušala je savet, pozvala i ispričala deci sve šta se desilo, kako joj je njihov otac pretio da će da ih pobije. Deca su joj odgovorila:
– Tata kaže da si ti pobegla sa nekim bradonjom.
Objasnila je deci da to nije istina. Deca su to tvrđenje prenela ocu. On se valjda smirio i poručio joj da se vrati kući. Cica je skupila snagu, što bi mali broj ljudi mogao, i otišla „mečki na rupu”. Vratila se kući, ne znam detalje, ne voli Cica o tome da priča. Jedino znam da je obećao da neće da je maltretira i da se izvinjavao za pretnje. Ja sam se osećao užasno i snosim krivicu koja me i dan danas muči, iako nije bilo problema.
Njihov brak od tog trenutka više nije bio kao pre. On je gledao svoja posla, nju nije primećivao. Kontakt između nas je prestao, što je, valjda, i normalno. Šta sam mogao da preduzmem sa drugog kontinenta. Nisam znao šta pametno da joj kažem ili da obećam.
Godine su prolazile ona u svojoj muci, a ja i svojoj.
Nastaviće se…
Izvor: Link
