Hrana u bolnici nikada nije bila bog zna šta i uvek su pacijenti žalili, bilo na kvalitet ili količinu obroka. Za jedne je neslana, za druge bljutava, pliva u vodi, loša, a i na oko nije bog zna šta. Još više su nezadovoljni članovi porodica koji redovno donose obroke od kuće, jer misle da je sa takvom bolničkom hranom oporavak pacijenata sporiji. Mnogima ne prija dijetalna ishrana iako je preporučuje lekar, a bolnički nutricionista pravi meni, svi se slažu u jednom – da bi mogla da bude
bolja.
Pacijenti različito reaguju kada se pomene kvalitet bolničke hrane. Dok jedni kažu da nisu u hotelu i da ni kod kuće ne jedu bolje, drugi su mišljenja da se štedi i na obrocima i na namiricama od kojih se jela spremaju. Jedan pacijent je, na primer, rekao da hrana nije tako loša, ali je imao zamerku na obim porcije, smatrajući da nije dovoljna za odraslog čoveka i da su mnogi posle jela gladni.
Drugi pacijent je rekao da je jelo nekvalitetno, da dobijaju kojekakve salame za doručak ili večeru. On s pravom pita da li je neko od lekara probao hranu koju jedu bolesnici?
Specifičnost bolničke ishrane
O tome da li se štedi na pripremi i prilikom nabavke bolničke hrane u Univerzitetskom kliničkom centru i kakvog je ona kvaliteta razgovarali smo sa prof. dr Jasnom Jevđić, pomoćnicom direktora UKC-a i Milicom Gagić, strukovnom dijetetičarkom nutricionistom, koja je rukovodilac Odeljenja centralne kuhinje.
– Bolnička ishrana je definisana od strane Ministarstva zdravlja i dijetetičar Milica Gagić se samo time bavi, u smislu nabavke namirnica, kontrole kvaliteta, sastavljanja jelovnika, pripreme, serviranja… Ona ima jelovnik za svaki dan i za svaku dijetu, za operisane, dijabetičare, decu, trudnice, kardiološke pacijente… Svi obroci se pripremaju u bolničkoj kuhinji, od svežih namirnica, kontrolisanog kvaliteta, objašnjava dr Jasna Jevđić.
Ona se slaže da hrana može da bude bolja. Tvrdi da nije bilo nikakvih restrikcija, niti zahteva od strane RFZZO-a prema Kliničkom centru da smanji nabavku.
Milica Gagić objašnjava da sa druge strane specifičnost bolničke ishrane prate i tehnički i kadrovski kapaciteti, odnosno opremljenost, higijena prostora, priprema, oprema, zatim transport, podela obroka.
– Svaka dijeta sadrži broj, vrstu i naziv, zatim vrstu namirnica, količinu, energetsku vrednost, procentualni udeo belančevina, masti, ugljenih hidrata. Jelovnik se radi četiri puta godišnje i tada se vrše izmene na nedeljnom nivou ili mesečnom i zavisi od trenutnog stanja namirnica na tržištu, pre svega od kvaliteta namirnica. Dešava se da imamo namirnicu koja nije kvalitetna i vratimo je, nađemo zamenu. Poslednja, ali ne manje važna instanca su servirke koje vrše raspodelu
pacijentima, objašnjava Milica Gagić.
Namirnice se nabavljaju putem tendera i predviđeno je da svaki dobavljač donosi atest o zdravstvenoj ispravnosti i izveštaj o ispitivanju namirnica. Jednom mesečno Institut za javno zdravlje vrši kontrolu briseva i mikrobiološke ispravnosti obroka.
Porcije sa 50 grama mesa
Da li je tačno da pacijneti dobijaju najjeftinije salame, što su pojedini zamerili?
– Mogu slobodno da kažem da nije. Imamo jako ozbiljnog dobavljača, što se tiče suvomesnatih proizvoda i pacijentima ih serviramo dva do tri puta nedeljno za određene dijete. U toj meri su apsolutno bezbedni, a i dobavljač je pouzdan. To je velika firma koja pri svakoj isporuci ostavlja atest o zdravstvenoj ispravnosti i izveštaj o ispitivanju namirnica, kaže Milica Gagić.
Ona tvrdi da se ne štedi na količini hrane koju dobijaju pacijenti i da se pridržavaju preporuka za određenu dijetu – koliko je grama preporučeno, toliko se daje. U toj količini nutritivno se zadovolje potrebe pacijenta, a s druge strane nema štete po zdravlje. Ali uvek se nekom nešto ne sviđa ili nešto ne voli. Recimo, neslana dijeta kod kardioloških pacijenata može da bude problem ako je navikao da jede slanu hranu.
– Osim što se ne soli preterano, nema paniranja, prženja, pohovanja izuzev kod pripreme ribe koja se peče u pećnici. Sve je uglavnom kuvano, bareno, dinstano, pečeno, praktično onako kako bi trebalo svi da se hrane, s tim što to uvek nije ukusno, kaže Milica Gajić, dodajući za nekog ko, recimo, leži na ortopediji po mesec-dva ili tri može da bude dosadno da non-stop jede kuvano, bareno, nezačinjeno i verovatno imaju primedbi.
Najvažnije je da se ne štedi, da se od proverenih dobavljača nabavlja najbolja roba, da je hrana raznovrsna. U obroku je uvek kuvano povrće, a sveže u salati, meso je svakoga dana u jednom ili dva obroka, u zavisnosti šta je bilo za doručak.
– Energetska vrednost obroka nije kao što je uobičajno u svakodnevnom životu, jer pacijenti se ne kreću, ništa ne rade, to su ležeći pacijenti i njihove energetske potrebe su značajno manje u odnosu na aktivnog čoveka. Porcije uglavnom sadrže po 50 grama mesa, što za normalno funkcionisanje verovatno nije dovoljno. U kafani je recimo ta porcija 300 grama. Preračunavaju se energetske potrebe u odnosu na aktivnost pacijenta i u odnosu na oboljenje, tako da nije uobičajna ishrana. Ali se
ne štedi i nije došlo do pada kvaliteta. Uradićemo vanrednu kontrolu kako bismo bili sigurni da sve funkcioniše onako kako je propisano. Mi zaista nismo uočili nikakav problem prilikom naših redovnih kontrola, kaže prof. dr Jevđić.
Rukovodilac Odeljenja centralne kuhinje daje i dodatno obrazloženje da deca i trudnice pored tri glavna obroka imaju voćne ili mlečne užine, ili kolač, kao i dijabetičari. Ona bi volela da to može da važi za sve pacijente, kao što je i bilo u jednom periodu kada su, kako kaže, mogli kadrovski da se pripreme za tako nešto, ali sada kubure s manjkom osoblja (servirki) i zbog nemogućnosti pripreme ne mogu svi pacijenti da dobiju i užine. Ali trudnice i deca su uvek namireni.
PROBLEM SA NEMEDICINSKIM OSOBLJEM
Niko neće u servirke
Serviranje jednostavnijih jela često bude i u posudama od stiropora – zbog manjka servirki, kako ne bi trpela higijenska ispravnost. Zbog toga se i jelovnik prilagođava broju servirki, tvrdi pomoćnica direktora UKC-a dr Jasna Jevđić
– Moram da naglasim da imamo probleme sa nedostatkom kadrova, konstantno raspisujemo konkurse, jednom do dva puta mesečno, za pomoćne radnike, a javi se upola manje od broja koji se traži. Te žene nisu dovoljno plaćene i nisu zainteresovane da rade za male plate, pogotovo u letnjim mesecima kad postoje dodatne mogućnosti za zaradu, u smislu berbe voća i na jesen u poljoprivrednim radovima. Tada i naše servirke i pomoćni radnici odlaze na bolovanja nekad zbog zdravstvenog stanja, a nekad
zbog dodatne zarade i zato moramo da se prilagodimo tome, pa se servira jednostavnija hrana u kuhinji u posudama od stiropora. Osim toga, nekada prilagođavamo i jelovnik broju servirki koje imamo, tako da tu ima dosta problema, pogotovo što je broj pomoćnih radnika svake godine sve manji u odnosu na 2010. godinu, kaže prof. dr Jasna Jevđić.
Servirke i drugo pomoćno osoblje se, inače, primaju na određeno vreme zbog povećanog obima posla, ili za stalno, jer je to osetljiva materija i praksa je da bude jedna osoba obučena za taj posao i za jedno odeljenje, jer je svako odeljenje specifično. Preko agencije se uglavnom angažuju čistačice. Poslednji konkurs za prijem pomoćnog osoblja bio je početkom septembra, traženo je šest, a javile su se dve. Mesec dana ranije tražili su 22 radnice, javilo se 16 i sve su primljene, ali
četiri su posle mesec dana dale otkaz. Pre toga, 21. juna tražili su deset radnica na dve godine, ali su ispunjavale uslov samo tri, a primljene su dve.
– Mnogo njih odlazi u Nemačku. Žene koje se zaposle, posle samo par meseci same daju otkaz. Odlaze i lekari i medicinske sestre. Problem je što nemedicinsko osoblje nije prepoznato u zdravstvenom sistemu i jako su im male plate, oko 42.000 dinara mesečno i ne prate rast plata zdravstvenih radnika, zaključuje pomoćnica direktora UKC-a.
Izvor: Link
