Jasmina Savić, povratnica u Dušanov grad, rešena je da oživi stare zanate i običaje
Kosovska Mitrovica – Rođena je u Prizrenu, u centru grada, tu oko Bogorodice Ljeviške gde je završila osnovnu školu, a onda su njeni roditelji odlučili da odu u Kragujevac. Jasmina Savić (57) je ostavila školske drugove Srbe, Albance, Turke, Bošnjake, Gorance, Rome, ostavila je sela Zojć i Sredsku, odakle su joj roditelji, ali je ponela patrijarhalno vaspitanje, tradiciju i kulturu Prizrena. Osnovala je porodicu, dobila ćerku, bila zaposlena u kragujevačkoj „Zastavi”, a kada je ovaj automobilski gigant počeo da se urušava, našla je kao ekonomista zaposlenje u firmi koja se bavila tekstilom. Od 2011. počela je da se vraća Prizrenu, dolazila je povremeno, obilazila rodbinu, prijatelje, a onda je u maju ove godine rešila da se sa majkom trajno vrati.
– Prizivao nas je naš grad, prizivala su nas sećanja. Mene na detinjstvo, mamu na rodni kraj, na život sa tatom koji, nažalost, nije živ. Imamo porodični stan, a moji nisu ništa prodali ni u Podrimlju, u Zojću, ni mama u Sredskoj. Sama sam u Prizrenu, čekam da se mama oporavi i da ponovo budemo zajedno ovde – govori za „Politiku” Jasmina Savić, stasita žena koju smo upoznali prošle godine u Crkvi Svetog Đorđa u Prizrenu.
Ove godine na dan Bogoslovije prizrenske „Ćirilo i Metodije” privukla je pažnju prisutnih. Bila je u nošnji, autentičnoj za Prizrenke, koje su sačuvale tradiciju i nosile dimije, košulje sa posebnom vrstom kragne, jelek, mintan… bošču, mafez (maramu), a to im je bila svakodnevna odeća. Dimije su bile obavezne, a razlika je bila u materijalima i prilici, da li su u njima bile običnim danima ili svečanim povodom.
– Kada sam rešila da se napokon vratim, sazrela mi je ideja da pokrenem udruženje, odnosno radionicu koja će da proizvodi prizrensku nošnju. Godinama sam gledala kako se plagira naša tradicija, naš identitet, naša prizrenska prepoznatljivost kroz specifičnu i poznatu nošnju, koja je bila deo svakodnevne odeće naših majki, baka. Dobila sam podršku institucija Republike Srbije i Eparhije raško-prizrenske. Imam i saglasnost prizrenske lokalne samouprave za ono što ću da radim. Cilj mi je da okupim žene iz Prizrena, Orahovca i Velike Hoče, sa kojima sam već razgovarala. Oko Nove godine, udruženje bi krenulo sa radom – najavljuje za „Politiku” Jasmina Savić, koja još nije odlučila kako će se udruženje zvati, mada, kako kaže, moguće je i da bude „Budućnost”, kao što se zvalo Kulturno-umetničko društvo u ovom gradu.
Sada joj je najvažnije da „prikupi materijal, počev od svilenog atlasa i satena, prizrenskog platna, do konca za vezenje”.
– Završila sam tekstilnu školu, a osim onoga što nosim iz porodice i od predaka, u školi sam stekla dodatna saznanja o prizrenskoj nošnji. Ona je upečatljiva i prilično se razlikuje od nošnji iz ostalih delova i Kosova i Metohije i centralne Srbije. Jedna od karakteristika su dimije, a izrađivane su od svilenog atlasa i satena, ružičaste, crvene, plave i svetlozelene boje. Dimije su nosile moje babe i po ocu i po majci, žene u komšiluku, do kraja prošlog veka, do rata. Sada se prizrenska nošnja može videti samo na ponekoj ženi u Velikoj Hoči i Orahovcu, recimo na svadbi ili kada je neki poseban dan. Planiram i izradu prizrenskih papuča, a već sam razgovarala sa ljudima u Skoplju koji bi nam dostavljali materijal. Pričala sam i sa saračima, koji bi radili identične papuče kakve su se nekada proizvodile u Prizrenu – govori Jasmina.
Ove jesenje večeri prekraćuje „sedeljkama” sa svojim „konama” u Potkaljaji, najvećem srpskom prizrenskom naselju do rata. Viđa se i sa drugaricama iz detinjstva, koje su ostale u gradu.
U Crkvi Bogorodica Ljeviška je „jedini parohija”, jer su ostali Prizrenci u parohiji Crkve Sveti Đorđe, a odlazak do Manastira Svetih arhangela joj „dodatno daje snagu za sve što joj predstoji”.
– Posle četiri decenije, ponovo sam osetila mir, detinju radost, onu zanesenost svojim gradom, koji samo Prizrenci mogu da osete. Uveče, kad krenem gradom, osetim žustrinu koju samo naša Bistrica može da nam da. Ali, i tužna sam, čekajući da se u Prizren ponovo vrate Srbi, da se vrate svi koji su morali da odu. Šetam Potklaljajom, obilazim kuće u kojima su se do rata čuli žamor i graja. Sedim sa mojim Prizrenkama, sećajući se vremena koja su prošla, a sve nadajući se da će prizrenska kaldrma ponovo da dočeka rasute Srbe. Čekaju ih i dobri ljudi. Turci, Albanci, Bošnjaci, Goranci, sa kojima nikada nisam imala problema. Nemam ih ni sada, kada sam se vratila. Prizren i Prizrenci imaju posebnu dušu – kaže Jasmina Savić, povratnica u grad na Bistrici, u carski Dušanov grad, rešena da ponovo oživi stare prizrenske zanate i običaje, za šta će joj biti potrebno dosta snage.
