Građani Srbije biraće 17. decembra četrnaesti saziv parlamenta, a predstojeći izbori biće deseti na kojima se glasa u vanrednom terminu.
U nastavku teksta možete pogledati kratku retrospektivu svih parlamentarnih izbora od obnavljanja višestranačja u Srbiji 1990. godine, uključujući zvanične podatke o izlaznosti i broju osvojenih glasova i poslaničkih mandata. Detaljnije o parlamentarnim izborima u Srbiji možete pročitati u tekstovima koje je N1 objavio u okviru serijala Izborni vremeplov.
Izbori 1990: Rekordna izlaznost i istorijska pobeda SPS
Raspad Saveza komunista Jugoslavije u januaru 1990. godine doveo je do uvođenja višestranačja u svim republikama članicama SFRJ, a prvi su na birališta, već u aprilu, izašli Slovenci i Hrvati. Sedam meseci kasnije glasalo se u Bosni i Hercegovini i Makedoniji, a krug su zatvorile Srbija i Crna Gora, koje su prve višepartijske izbore raspisale za isti datum – 9. decembar 1990.
Raspisivanju izbora prethodilo je donošenje novog Ustava Srbije, uprkos protivljenju tek nastalih opozicionih partija, koje su se zalagale za to da ustav bude donet nakon konstituisanja višestranačkog parlamenta, po ugledu na većinu postkomunističkih država.
Rezultati prvih izbora nisu realno odslikavali volju birača, jer je Socijalistička partija Srbije, zahvaljujući većinskom izbornom sistemu, osvojila čak 194 mandata, odnosno 77,6 odsto, iako je dobila tek 46,1 odsto glasova.
Drugo mesto zauzeo je Srpski pokret obnove sa gotovo 16 odsto glasova, ali tek 19 poslaničkih mandata (7,6 odsto). Još lošije je prošla Demokratska stranka, čijih je 7,5 odsto glasova pretočeno u svega sedam mandata (2,8 odsto). Zanimljivo je i da su demokrate svih sedam poslaničkih mesta osvojile u Beogradu. Preostali mandati pripali su manjinskim strankama (13) i različitim grupama građana (osam).
Broj poslaničkih mesta koje su na prvim izborima osvojili socijalisti, ostaće zabeležen u tridesetogodišnjoj višestranačkoj istoriji u Srbiji kao apsolutni rekord po broju mandata koji je pripao jednoj političkoj partiji.
Za premijera je 11. februara 1991. godine izabran Dragutin Zelenović, a vladu su činili isključivo predstavnici Socijalističke partije Srbije.
Izbori 1992: Arkan u parlamentu i manjinska vlada SPS
Period između dva izborna ciklusa – od decembra 1990. do istog meseca 1992, obeležili su raspad SFRJ, ratni sukobi u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, proglašenje Savezne Republike Jugoslavije i uvođenje međunarodnih sankcija SRJ zbog optužbi za učešće u ratu u BiH.
Istovremeno, konfrontacija između opozicije i režima Slobodana Miloševića poprimila je dramatične razmere, a u više navrata situacija je pretila da eskalira i dovede Srbiju na samu ivicu građanskog rata.
Zahvaljujući činjenici da je za registraciju političke partije bilo dovoljno 100 potpisa birača, stranke su nicale kao pečurke posle kiše, pa s toga ne čudi podatak da su kandidate na izborima istakle ukupno 104 partije, koalicije ili grupe građana. Ipak, samo njih sedam podnelo je izborne iste u svih devet izbornih jedinica.
Među njima je bio Demokratski pokret Srbije (DEPOS), koji je predvodio Srpski pokret obnove, a činili su ga još i Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice, Srpska liberalna stranka Nikole Miloševića i Nova demokratija, uz jedan broj nestranačkih ličnosti. Nakon što je donela odluku da se ne pridruži koaliciji DEPOS, na izborima je samostalno nastupila Demokratska stranka, koja je u kampanju ušla uzdrmana odlaskom grupacije predvođene Vojislavom Koštunicom.
Izlaznost na parlamentarnim izborima 1992. bila je nešto niža nego dve godine ranije – pala je sa pet na 4,7 miliona glasača. Ipak, s obzirom na to da je u birački spisak bilo upisano oko 250.000 građana manje nego 1990. godine, procenat birača koji su izašli na izbore ostao je na približno istom nivou – 69,72 odsto.
Socijalistička partija Srbije jeste osvojila najveći broj glasova (1,36 miliona) i mandata (101), ali ni izbliza nije uspela da isprati ubedljivu pobedu svog lidera Slobodana Miloševića na istovremeno održanim predsedničkim izborima, sa osvojenih 2,51 milion glasova.
Pravim pobednikom izbora može se smatrati Srpska radikalna stranka, koja je na svom prvom nastupu na republičkim parlamentarnim izborima zadobila poverenje čak milion birača, osvojivši 73 mandata. DEPOS je dobio 50 mandata, Demokratska stranka šest, a u parlamentu se našla i Grupa građana „Željko Ražnatović Arkan“ sa osvojenih pet mandata.
Parlamentarni izbori 1992. doveli su do formiranja prve manjinske vlade. Socijalistička partija Srbije je osvojila 101 mandat, pa je većinu za sastavljanje nove vlade obezbedila Srpska radikalna stranka. Za premijera je 10. februara 1993. izabran socijalista Nikola Šainović, zahvaljujući manjinskoj podršci Šešeljevih radikala.
Izbori 1993: Đinđić podigao DS, podrška SRS u padu
Treći po redu parlamentarni izbori u višestranačkoj Srbiji održani su svega 364 dana nakon prethodnog izlaska na birališta, a raspisani su nakon što je Srpska radikalna stranka uskratila podršku manjinskoj vladi Socijalističke partije Srbije.
Parlamentarne izbore u decembru 1993. godine obeležila je za 8,4 odsto niža izlaznost u odnosu na glasanje održano tačno godinu dana ranije. Na birališta su izašla 4,3 miliona birača (61,34 odsto), procentualno najviše u Izbornoj jedinici Niš (71,15 odsto), dok je izlaznost u prištinskoj izbornoj jedinici, usled bojkota albanskih partija, ponovo bila najniža i zaustavila se na nivou od svega 16,18 odsto.
Socijalistička partija Srbije popravila je svoj rezultat sa prethodnih parlamentarnih izbora za više od 200.000 glasova. Demokratski pokret Srbije, oslabljen izlaskom Demokratske stranke Srbije iz koalicije, ostvario je nešto lošiji rezultat, osvojivši 45 mandata, pet manje nego 1992. godine.
Kampanja Demokratske stranke koju je vodio predsednik Izvršnog odbora Zoran Đinđić pokazala se veoma uspešnom, pa su demokrate osvojile dva i po puta više glasova i čak pet puta više mandata nego na izborima godinu dana ranije.
Vodeće opozicione partije – DEPOS, DS i DSS, imale su zbirno 1,43 milona glasova, što je bilo za oko 350.000 više nego na izborima 1992. godine.
Najveći gubitnik izbora nesumnjivo je bio SRS, čiji se broj glasova skoro prepolovio u odnosu na glasanje iz decembra 1992. godine. Kraj političkog braka sa socijalistima skupo je koštao Šešeljeve radikale, koji su pali su sa 73 na 39 mandata, postavši tako tek treća snaga u parlamentu Srbije, bez uticaja na formiranje izvršne vlasti.
Socijalistička partija Srbija osvojila je 123 mandata, što joj je ponovo bilo nedovoljno za samostalno formiranje vlade. Podrška radikala ovog puta nije dolazila u obzir, pa je Milošević bio primoran da većinu potraži u redovima opozicije. Nagađalo se da bi prva opcija mogla da bude Demokratska stranka, ali je koalicioni partner socijalista pronađen na listi DEPOS-a.
Nova demokratija, koju je predvodio Dušan Mihajlović, prihvatila je ponudu SPS da u novoj vladi učestvuje sa dva potpredsednička i dva ministarska mesta, pa je formirana ”tanka” većina od 128 poslanika. Za predsednika prve vlade koju su činili predstavnici više stranaka, izabran je socijalista Mirko Marjanović, čiji je premijerski mandat počeo da teče 18. marta 1994. godine.
Izbori 1997: Bojkot dela opozicije, Šešelj i Vučić u vladi
Tek četvrti parlamentarni izbori od uvođenja višestranačja u Srbiji održani su u redovnom terminu, a vlada Mirka Marjanovića izabrana 1994. bila je prva koja je ”izgurala” čitav mandat.
Raspisivanju redovnih parlamentarnih i predsedničkih izbora u Srbiji prethodio je izbor Slobodana Miloševića na mesto predsednika Savezne Republike Jugoslavije. Lider SPS na taj korak se odlučio zbog ustavnog ograničenja da bude biran za predsednika Srbije više od dva puta.
Očekivalo se da koalicija “Zajedno” na krilima pobede na lokalnim izborima 1996. i masovne podrške građana iskazane u višemesečnim demonstracijama ugrozi Miloševićevu vlast i na republičkom nivou. Međutim, jedinstvo najvećih opozicionih partija nije bilo dugog daha, pa je početkom leta došlo do raspada koalicije.
Ni izbori 1997. godine nisu mogli da prođu bez izmena izbornog zakonodavstva u samo predvečerje glasanja, pa je tako vladajuća većina odlučila da broj izbornih jedinica podigne sa devet na 29.
Žestoko protivljenje opozicionih partija izmenama zakona nije urodilo plodom, pa je deo opozicije predvođen Demokratskom strankom odlučio da bojkotuje izbore raspisane za 21. septembar. Odluku o bojkotu donelo je dvanaest političkih partija, među kojima su, uz DS, najznačajnije bile Demokratska stranka Srbije i Građanski savez Srbije.
Izlazak na izbore najavili su Srpski pokret obnove, koalicija ”Vojvodina”, Srpska seljačka stranka, partije koje su predstavljale manjine, kao i novoosnovane Demokratska alternativa bivšeg gradonačelnika Beograda Nebojše Čovića i Socijaldemokratija čiji je lider bio general u penziji Vuk Obradović.
Na izbore je izašao 4,1 milion građana, što je za nepunih 200.000 birača manje nego na prethodnom glasanju za poslanike, na kojem su stranke koje su ovog puta bojkotovale izbore osvojile više od 700.000 glasova.
Koalicija okupljena oko Socijalističke partije Srbije ponovo je pobedila na izborima, ali je osvojila oko 150.000 glasova manje nego SPS samostalno na izborima održanim četiri godine ranije. Sa 110 poslaničkih mesta koalicija SPS-JUL-ND nije mogla da formira vladu, pa je su ključevi formiranja nove vlade bili u rukama Srpske radikalne stranke (82 mandata) i Srpskog pokreta obnove (45).
Srbija je novu vladu dobila 24. marta 1998. godine, za premijera je ponovo izabran Mirko Marjanović, a kabinet je brojao rekordnih 36 članova – pet potpredsednika, 23 resorna ministra i sedam ministara bez portfelja. U vladu je prvi put ušla Srpska radikalna stranka, koja je imala 15 predstavnika, koliko i Socijalistička partija Srbije, dok je Jugoslovenska levica imala pet članova.
Izbori 2000: Debakl SPS i SRS, DOS „brojao“ do 176
Peti parlamentarni izbori, održani 23. decembra 2000. godine, bili su najmanje neizvesni od uvođenja višepartizma u Srbiji, jer je sve ukazivalo na to da će Demokratska opozicija Srbije (DOS), predvođena Demokratskom strankom i Demokratskom strankom Srbije, odneti ubedljivu pobedu na talasu petoktobarskih promena.
Tektonske promene koje su nastale nakon poraza Slobodana Miloševića na izborima za predsednika SRJ 24. septembra bile su nezaustavljive, a podrška birača koju je DOS uživao posle 5. oktobra bila je na nivou rekordno visokog rejtinga Socijalističke partije Srbije sa prvih višestranačkih izbora.
Petooktobarske demonstracije dovele su i do promene vlasti na republičkom nivou, pa su Socijalistička partija Srbije, Srpski pokret obnove i Demokratska opozicija Srbije 16. oktobra potpisali sporazum kojim je predviđeno kolektivno upravljanje vladom do prevremenih parlamentarnih izbora.
Raspisivanju izbora prethodila je izmena izbornog zakonodavstva, pa je parlament Srbije na predlog poslanika Srpske radikalne stranke Tomislava Nikolića izglasao da se narodni poslanici biraju u Republici Srbiji kao jednoj izbornoj jedinici, primenom proporcionalnog izbornog sistema, uz cenzus od pet odsto.
Na izborima u decembru 2000. učestvovalo je svega osam kandidatskih lista, što je najmanji broj učesnika od 1990. godine. Sedam partija nastupilo je samostalno, a jedina koalicija bila je Demokratska opozicija Srbije, koja je objedinjavala 18 stranaka i pokreta, a predvodile su je Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije.
Izlaznost na prevremenim parlamentarnim izborima u decembru bila je za čak 1,2 miliona niža u odnosu na broj birača koji je glasao 24. septembra, što se u najvećoj meri može objasniti apstinencijom glasača stranaka bivšeg režima, ali i onih koji su glasajući na sudbonosnim izborima za Vojislava Koštunicu smatrali da je “posao završen”.
Demokratska opozicija Srbije, prema svim očekivanjima, ostvarila je više nego ubedljivu pobedu, osvojivši 2,4 miliona glasova, što joj je donelo 176 mandata i dvotrećinsku većinu u parlamentu. SPS je izgubio čak milion glasova u odnosu na septembarske izbore, a broj poslaničkih mandata koji je pripao socijalistima bio je sveden na svega 37.
Šešeljevi radikali su takođe pretrpeli ozbiljan poraz, jer su za tri meseca pali sa 480.000 glasova na 320.000, što im je bilo dovoljno tek za 23 mandata.
Nova republička vlada izabrana je već 25. januara 2001. godine, svega 33 dana posle izbora, a premijer je postao lider Demokratske stranke Zoran Đinđić. Sedmu vladu od ponovnog uspostavljanja višestranačja u Srbiji, a prvu u postmiloševićevskoj eri, činilo je 18 političkih partija, imala je sedam potpredsednika i 19 ministara.
Izbori 2003: Raspad DOS i Pirova pobeda Tome i Vučića
Drugi izbori nakon petooktobarskih promena raspisani su nakon što je vlada Zorana Živkovića, koji je postao premijer nakon ubistva Zorana Đinđića, izgubila skupštinsku većinu. Izbori su održani 28. decembra, prema proporcionalnom sistemu sa jednom izbornom jedinicom i nepromenjenim izbornim pragom od pet odsto.
Izborne liste istaklo je 19 stranaka i koalicija, a za 250 poslaničkih mandata nadmetalo se ukupno 4.245 kandidata. Demokratska opozicija Srbije (DOS) se u međuvremenu raspala, pa su njene bivše članice izašle na izbore u čak 11 kolona, a na glasačkom listiću po prvi put su se našli G17 plus i Otpor.
Osobenost parlamentarnih izbora iz 2003. ogledala se i u činjenici da su nosioci čak tri izborne liste bili haški optuženici – Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj i Nebojša Pavković.
Izlaznost je bila za oko jedan odsto veća nego na prethodnim parlamentarnim izborima, a svoje biračko pravo iskoristilo je 3,82 miliona građana. Cenzus je prešlo šest izbornih lista, dve više nego 2000. godine.
Srpska radikalna stranka iskoristila je rascepkanost biračkog tela, pa je sa nešto više od milion glasova i osvojena 82 mandata trijumfovala na izborima, ali bez izgleda da formira vlast. Demokratska stranka Srbije osvojila je 53 mandata, Demokratska stranka 37, a Socijalistička partija Srbije svega 22.
Ipak, najveći pobednik izbora bio je G17 plus, koji je osvojio skoro 440.000 glasova i 37 mandata. Rezultat vredan ulaska u izvršnu vlast ostvarila je i koalicija Srpskog pokreta obnove i Nove Srbije, sa skoro 300.000 glasova i 22 poslanička mandata.
Sredinom februara, DSS, G17 plus, NS i SPO potpisali su koalicioni sporazum, a za formiranje nove vlade lider DSS Vojislav Koštunica obezbedio je podršku socijalista. Time su stečeni uslovi za izbor manjinske vlade na čelu sa Koštunicom, koja je 3. marta 2004. stupila na dužnost.
Izbori 2007: Nova pobeda SRS, Koštunica opet premijer
Vanredni parlamentarni izbori 21. januara 2007. godine bili su sedmi po redu od uvođenja višestranačja i prvi od sticanja nezavisnosti Srbije nakon što je Državna zajednica Srbije i Crne Gore prestala da postoji. Ujedno, građani Srbije su po peti put birali narodne poslanike pre isteka njihovog četvorogodišnjeg mandata, a po prvi put se glasalo u januaru.
Raspisivanju izbora prethodilo je donošenje novog Ustava Srbije, a izbori su morali da budu održani 60 do 120 dana od dana njegovog stupanja na snagu. Izborna kampanja bila je neuobičajeno duga, skoro dva i po meseca, za razliku od prethodne koja je trajala svega 45 dana.
Za stranke nacionalnih manjina uveden je “prirodni prag“, pa im je, zahvaljujući pozitivnoj diskriminaciji, omogućeno da uđu u parlament sa osvojenih 0,4 odsto glasova. Za ostale partije cenzus je ostao pet odsto.
Izlaznost na izborima koji su održani po pravom prolećnom vremenu iako usred zime, bila je za oko dva odsto veća u odnosu na prethodne parlamentarne izbore, a prvi put nakon 1997. godine pravo glasa iskoristilo je više od četiri miliona birača.
Najviše glasova ponovo je dobila Srpska radikalna stranka, ukupno 1,15 miliona, osvojivši 81 mandat. Demokratska stranka je udvostručila broj osvojenih glasova u odnosu na prethodne izbore, ostvarivši tako najbolji rezultat od osnivanja stranke. Demokrate su dobile poverenje više od 915.000 birača, što je bilo dovoljno za 64 mandata.
Demokratska stranka Srbije je u koaliciji sa Novom Srbijom osvojila 47 mandata, dok je G17 plus pao sa 35 na svega 19 mesta u poslaničkim klupama. Socijalisti su ostvarili najslabiji izborni rezultat u svojoj 17 godina dugoj istoriji, osvojivši tek 5,64 odsto glasova i 16 poslaničkih mandata.
Pregovori o novoj vladi odvijali su se između partija koje su predvodile DOS – Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, ali je nakon skoro četiri meseca delovalo da od dogovora nema ništa. Konstitutivna sednica parlamenta okončana je nakon petnaest sati izborom radikala Tomislava Nikolića za predsednika Narodne skupštine, glasovima poslanika SRS, DSS i SPS.
Ipak, tri dana kasnije Tadić, Koštunica i Dinkić postigli su dogovor o formiranju nove vlade, nakon čega je usledila rasprava o smeni Tomislava Nikolića sa mesta predsednika parlamenta. Ne čekajući da bude smenjen, Nikolić je podneo ostavku.
Nova vlada izabrana je svega trideset minuta pre isteka zakonskog roka, 15. maja u 23.30, a činili su je DS, DSS, NS i G17 plus. Za premijera je po drugi put izabran Vojislav Koštunica, dok je potpredsedničko mesto pripalo Božidaru Đeliću iz Demokratske stranke.
Izbori 2008: Dačić izabrao Tadića i ostavio DSS bez vlasti
Osmi po redu parlamentarni izbori ostaće upamćeni, između ostalog, kao prvi koji su od obnavljanja višestranačja u Srbiji održani u maju i prvi od 1992. godine koji su organizovani zajedno sa lokalnim izborima.
Glasalo se ponovo u vanrednom terminu, a sedmi skupštinski saziv, izabran u januaru 2007, u trenutku raspisivanja izbora tek je bio započeo drugu godinu mandata. Politička kriza, razrešena raspisivanjem vanrednih izbora, kulminirala je nakon odluke kosovskih vlasti o proglašenju nezavisnosti 17. februara 2008. godine.
Raspisivanje izbora usledilo je nakon što je premijer Vojislav Koštunica “vratio mandat narodu“, konstatujući da njegova vlada nema jedinstvenu politiku po pitanju Kosova i Metohije. Predsednik Srbije Boris Tadić raspustio je Skupštinu i raspisao vanredne parlamentarne izbore za 11. maj, za kada su odranije bili zakazani lokalni izbori.
Listu “Za evropsku Srbiju – Boris Tadić“, čiji je stožer bila Demokratska stranka, činili su još i G17 plus, Sandžačka demokratska partija, Srpski pokret obnove i Liga socijaldemokrata Vojvodine.
Izborne liste podnele su 22 stranke i koalicije, od kojih je deset manjinskih, najviše od uvođenja proporcionalnog izbornog sistema 2000. godine.
Na osme parlamentarne izbore u Srbiji izašlo je 4,14 miliona birača (61,35 odsto), najviše nakon izbora 1993. godine. Poslaničke madate osvojilo je osam izbornih lista, od kojih tri manjinske.
Lista ”Za evropsku Srbiju”, čiji je stožer bila Demokratska stranka, odnela je ubedljivu pobedu na izborima, osvojivši skoro 1,6 miliona glasova, što je bilo dovoljno za 102 poslanička mandata.
Posle dve uzastopne pobede, Srpska radikalna stranka morala je da se zadovolji drugim mestom, sa nešto više od 1,2 miliona glasova i 78 poslaničkih mandata.
Daleko iza vodećeg dvojca našla se koalicija Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije, koja je osvojila 30 mandata, dok je izborna lista Socijalističke partije Srbije, Partije ujedinjenih penzionera Srbije i Jedinstvene Srbije dobila 20 poslaničkih mandata, pa su socijalisti i njihovi partneri došli u poziciju da budu “tas na vagi“ prilikom formiranja skupštinske većine.
Sa koalicijom SPS-PUPS-JS prvi su u pregovore krenuli SRS, DSS i NS, ali su socijalisti dogovor o formiranju nove vlade ipak postigli sa koalicijom okupljenom oko Demokratske stranke. Vlada Srbije izabrana je 7. jula 2008. godine glasovima 127 poslanika, premijer je postao Mirko Cvetković, dok je funkcija prvog potpredsednika pripala lideru SPS Ivici Dačiću, koji je istovremeno bio i ministar policije.
Izbori 2012: Dačićev preokret i dolazak SNS na vlast
Deveti parlamentarni izbori u Srbiji od uvođenja višestranačja bili su tek drugi koji su održani u redovnom terminu, a posle dve decenije u istom danu se glasalo i za predsednika države, poslanike u pokrajinskom parlamentu i odbornike u jedinicama lokalne samouprave.
Presudan uticaj na ishod parlamentarnih izbora 2012. imao je događaj iz septembra 2008, kada je došlo do raskola unutar Srpske radikalne stranke, koji je rezultirao najpre izlaskom Tomislava Nikolića i grupe istomišljenika iz SRS, a zatim i formiranjem Srpske napredne stranke. U osnivanju nove partije, za čijeg lidera je izabran Nikolić, učestvovao je i Aleksandar Vučić, koji je postao zamenik predsednika.
Izbori su raspisani za 6. maj, kada je trebalo da se glasa i za poslanike u pokrajinskom parlamentu, kao i za odbornike na lokalnom nivou vlasti, ali je predsednik Srbije Boris Tadić iznenada saopštio da je odlučio da “skrati svoj mandat“i omogući da se istog dana održe i predsednički izbori.
Novinu u odnosu na izbore iz 2008. predstavljala je zakonska odredba po kojoj stranke nakon izbora više ne mogu da određuju ko će od kandidata ući u parlament, već se poslanički mandati dodeljuju prema redosledu na listi.
Broj punoletnih građana koji su iskoristili svoje biračko pravo spustio se ispod četiri miliona, a pad izlaznosti u odnosu na prethodne izbore iznosio je 3,5 odsto.
Đurđevdanski izbori ostaće upamćeni i po tome što su jedini u istoriji višestranačja na kojima nijedna lista nije dobila više od milion glasova. Najviše glasova osvojila je Srpska napredna stranka, oko 940.000, što je bilo dovoljno za 73 poslanička mandata.
Lista “Izbor za bolji život – Boris Tadić“ osvojila je nešto više od 860.000 glasova i 67 mesta u parlamentu, dok su Ujedinjeni regioni Srbije, koji su praktično nasledili G17 plus, dobili 215.000 glasova i 16 mandata.
Stranka koja se može smatrati pobednikom izbora bila je Socijalistička partija Srbije, koja je osvojila 44 poslanička mandata, čime su socijalisti su praktično osigurali ostanak u vlasti, uz bonus da mogu da biraju s kim će je deliti.
Demokratska stranka Srbije osvojila je svega 21 mandat, a koalicija “Preokret“, koju je predvodila Liberalno-demokratska partija, osigurala je 19 mesta u poslaničkim klupama.
Pobeda Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima trasirala je put ka formiranju nove vlade, pa su usledili pregovori između SNS i SPS. Prihvatajući Dačićev uslov da dobije premijersku poziciju, novi predsednik Srbije poverio je mandat za sastavljanje nove vlade lideru socijalista.
Za predsednika Vlade izabran je 27. jula 2012. godine Ivica Dačić, dok je novom lideru SNS Aleksandru Vučiću nakon što se Nikolić povukao sa čela stranke pripala funkcija prvog potpredsednika.
Izbori 2014: Ubedljiva pobeda SNS, Vučić premijer
Prvi vanredni parlamentarni izbori u eri naprednjaka, a deseti po redu od obnavljanja višestranačja u Srbije, bili su raspisani već 2014. godine, svega godinu i po dana po formiranju vlade Ivice Dačića.
Vladajuća koalicija pravdala je raspisivanje prevremenih izbora potrebom da se „proveri volja birača“ i „dobije politički legitimitet“, a odluka o novom izlasku na birališta doneta je neposredno nakon početka pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji.
Predsednik Srbije Tomislav Nikolić raspisao je izbore za 16. mart, što je bio prvi put od 1990. godine da se glasa u martu, a taj termin je odabran da bi parlamentarni izbori bili održani u istom danu kad i beogradski.
Biračko pravo iskoristilo je 3,59 miliona građana, odnosno 53,09 odsto od ukupnog broja upisanih birača, što je dotad bila najniža izlaznost.
Ubedljivu pobedu na izborima odnela je Srpska napredna stranka, koja je osvojila skoro 1,74 miliona glasova, što joj je donelo 158 poslaničkih mandata i apsolutnu većinu u Skupštini Srbije. Drugo mesto zauzela je koalicija oko Socijalističke partije Srbije sa nešto manje od pola miliona glasova i 44 mesta u parlamentu.
Demokratska stranka je osvojila četiri puta manje nego na izborima održanim dve godine ranije i svega 19 mandata, a cenzus je uspela da preskoči još samo lista čiji je stožer bila Nova demokratska stranka, koju je po napuštanju DS osnovao Boris Tadić.
Van parlamenta ostali su Demokratska stranka Srbije, Ujedinjeni regioni Srbije, Dveri, Liberalno-demokratska partija, Srpska radikalna stranka i pokret Dosta je bilo.
Na formiranje 13. po redu Vlade Srbije od uvođenja višestranačja nije se dugo čekalo, pa je lider SNS Aleksandar Vučić 27. aprila 2014. godine glasovima 198 narodnih poslanika izabran za premijera. Vladu su činili predstavnici SNS, SPS, SDPS, Pokreta socijalista, Nove Srbije, kao i nekoliko nestranačkih ličnosti.
Izbori 2016: Povratak Šešelja i Vučićev drugi mandat
Parlamentarni izbori 2016. godine bili su jedanaesti od uvođenja višestranačja u Srbiji, a osmi na kojima se glasalo u vanrednom terminu. Glasanje za poslanike u Skupštini Srbije po prvi put je održano u aprilu, a građani Srbije su na birališta izašli treći put za nepune četiri godine.
Tadašnji premijer Srbije Aleksandar Vučić saopštio je na Glavnom odboru Srpske napredne stranke da je već odlučio da budu održani vanredni parlamentarni izbori, objašnjavajući da je Vladi potrebna stabilnost i pun četvorogodišnji mandat, nakon kojeg „više neće biti povratka na staro“.
Parlament je ubrzo bio raspušten, a izbori raspisani za 24. april, za kada je bilo zakazano i održavanje redovnih pokrajinskih i lokalnih izbora.
Izlaznost na izborima 2016. godine bila je za tri odsto veća nego na prethodnom glasanju, a biračko pravo iskoristilo je 3,78 miliona građana Srbije.
Izborna lista SNS osvojila je 131 mandat, čak 27 manje nego na prethodnim izborima. Lošiji rezultat ostvarila je i Socijalistička partija Srbije, oslabljena prelaskom Partije ujedinjenih penzionera Srbije u izborni tabor Aleksandra Vučića. Zajedno sa Jedinstvenom Srbijom, socijalisti su osvojili 29 mandata, što je bilo za 15 manje nego 2014. godine.
Prema konačnim rezultatima izbora cenzus je prešla i koalicija DSS-Dveri, osvojivši 5,04 odsto glasova i 13 poslaničkih mandata. Identičan broj mandata osvojila je i koalicija LDP-SDS-LSV, koja je imala svega 617 glasova više od broja koji je označavao prag za ulazak u parlament.
Lista okupljena oko Demokratske stranke osvojila je šest procenata glasova i 16 poslaničkih mandata, isto koliko i pokret Saše Radulovića Dosta je bilo.
Cenzus je prešla i Srpska radikalna stranka, osvojivši više od 300.000 glasova i 22 mesta u poslaničkim klupama, čemu je u najvećoj meri doprineo povratak Vojislava Šešelja iz Haga.
Druga vlada Aleksandra Vučića izabrana je 11. avgusta glasovima 163 poslanika, a kuriozitet izbora četrnaeste vlade od 1990. predstavlja činjenica da je mandatar izlagao svoj ekspoze čitavih šest sati.
Izbori 2020: Bojkot opozicije i glasanje pod maskama
Dvanaesti po redu parlamentarni izbori, nakon serije prevremenih izlazaka na birališta, održani su u redovnom terminu. Jedanaesti saziv parlamenta izneo je čitav mandat, s tim da je 2017. godine skupštinska većina izglasala novu vladu na čijem je čelu prvi put u istoriji bila žena – Ana Brnabić, nakon što je dotadašnji premijer Aleksandar Vučić izabran za predsednika države.
Vlada Ane Brnabić prešla je u tehnički mandat nakon što su 4. marta 2020. godine raspisani redovni parlamentarni izbori za 26. april, da bi zbog vanrednog stanja proglašenog usled epidemije koronavirusa termin glasanja bio pomeren za 21. jun.
Građani Srbije tako su se 21. juna 2020. godine našli u situaciji koja se u prošlosti retko događala – glasali su na redovnim parlamentarnim izborima, što je bio tek treći takav slučaj u 30 godina višestranačja.
Izbore je bojkotovala većina opozicionih partija smatrajući da nisu fer i slobodni, što je rezultiralo najmanjom izlaznošću (48,88 odsto) na parlamentarnim izborima u Srbiji od 1990. godine.
Lista oko Srpske napredne stranke osvojila je 188 poslaničkih mandata, odnosno tri četvrtine, što je u tom trenutku bila jedna od najubedljivijih parlamentarnih većina u Evropi.
Socijalistička partija Srbije zajedno sa Jedinstvenom Srbijom zauzela je 32 mesta u parlamentu, a cenzus koji je neposredno pred izbore spušten na tri odsto preskočila je samo još stranka Aleksandra Šapića SPAS, na čijem kontu je bilo 11 mandata.
Parlamentarni status obezbedile su i četiri manjinske partije. Izborna lista Saveza vojvođanskih Mađara osvojila je devet mandata, lista Stranka pravde i pomirenja četiri, a Albanska demokratska alternativa tri mandata, koliko i lista Stranke demokratske akcije Sandžaka.
Šesnaesta vlada od 1990. godine formirana je tek 28. oktobra 2020. godine, kada je za njen izbor glasalo 227 narodnih poslanika. Za premijerku je po drugi put izabrana Ana Brnabić, a više od pedeset odsto članova njene vlade činile su žene.
Izbori 2022: Povratak opozicije, listi SNS 120 mandata
Da će nova vlada Srbije imati ograničen mandat, kao i da će vanredni parlamentarni izbori biti održani najkasnije 3. aprila 2022. godine, zajedno sa redovnim predsedničkim izborima, Vučić je najavio još u oktobru 2020. godine. Da apsurd bude veći, u tom trenutku nova vlada još nije ni bila formirana.
Ukaz o raspuštanju parlamenta predsednik Srbije doneo je na Sretenje 2022. godine, kada je i raspisao vanredne izbore za 3. april.
Izbori su održani u okolnostima trogodišnjeg odsustva opozicije iz Skupštine Srbije, usled bojkota
parlamenta, a potom i parlamentarnih izbora 2020. godine, za šta se opredelio veliki deo opozicionih stranaka.
Pravo glasa na trinaestim parlamentarnim izborima u Srbiji iskoristio je 3,81 milion birača (58,60 odsto), što je za oko deset procenata više nego na izborima 2020. godine.
Nakon četvorostrukog ponavljanja glasanja na jednom biračkom mestu u bujanovačkom selu Veliki Trnovac ukupni rezultati parlamentarnih izbora bili su proglašeni tek 5. jula 2022. godine.
Na izborima je učestvovalo ukupno 19 lista, a cenzus od tri odsto prešlo je njih sedam, uz pet manjinskih lista za koje je važio takozvani prirodni prag.
Lista oko Srpske napredne stranke „Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve“ osvojila je 120 poslaničkih mandata, „Ujedinjeni za pobedu Srbije“ 38, Socijalistička partija Srbije 31, koalicija NADA 15, koalicija „Moramo“ 13, a liste Dveri i Zavetnika po deset poslanika.
U parlament su ušli i Savez vojvođanskih Mađara sa pet predstavnika, lista „Muftijin amanet“ dobila je tri, „Zajedno za Vojvodinu“ i SDA Sandžaka po dva mandata, dok će jednog poslanika imati i Koalicija Albanaca doline.
Sa 157 glasova „za“ i 68 glasova „protiv“, narodni poslanici su 26. oktobra 2022. godine izglasali novu Vladu Srbije, na čijem se čelu po treći put zaredom našla Ana Brnabić.
Izvor: Link
