“Milena i ja smo u braku od 2017. godine. Iz našeg braka se rodilo dvoje divne dečice. Ona je poreklom iz Kragujevca, dok sam ja poreklom iz naše prelepe Slavonije, Slavonskog Broda”, započinje priču Hrvat, srpski zet koji sa suprugom Kragujevčankom živi u Beču.
Godinama posle strašnih ratova na području nekadašnje SFRJ, na prste su se mogli nabrojati mešoviti brakovi koji su u vreme zajedničke države Jugoslavije i bratstva i jedinstva bili sasvim normalna stvar.
Zajedno sve dogovorili
I njih je brinulo šta ako se to ludilo ponovi pa su pre venčanja razmislili šta bi i kako i onda se o svemu dogovorili.
– Živimo u Beču, ali nemojte da vas to zavara da je živeti van Balkana zapravo neka respektabilna prednost za mešovite brakove. Verujte, i ovde ima trzavica i čega sve ne. Mi smo se ovde u Beču upoznali, zavoleli, venčali. Nakon par godina zabavljanja, došlo je vreme da se venčamo. Međutim, pre samog čina venčanja, iako smo se dovoljno dobro poznavali, morali smo neke krucijalne stvari razjasniti.
Naši postulati za brak i samim tim zajedničku budućnost su bili sledeći:
Mi u brak ulazimo iz ljubavi, ne iz interesa.
Venčaćemo se građanski.
Oboje ćemo u potpunosti i slobodno da ispovedamo naše vere i slavićemo i njene i moje “blagdane” sa istom ljubavlju i pažnjom.
Život ćemo živeti tako što ćemo se najpre mi voleti, te jednako poštovati njenu i moju obitelj.
Ukoliko nas neko od moje ili njene obitelji ne bude poštovao, poštovaćemo to i prekinućemo kontakte s istima jer je to bila njihova, ne naša volja.
Ukoliko bi pričali o ratu, pričali bi isključivo o tome da ga kao takvog osuđujemo i da se ograđujemo od istog jer mi to nismo niti inicirali, niti ikakve veze imamo s tim.
“U slučaju nekog, zlo ne čulo, novog rata…”
U slučaju nekog, zlo ne čulo, novog rata između Hrvata i Srba, ni u jednom trenutku se nećemo mešati u isti, jer mi niti možemo uticati na ishod a previše volimo jedno drugo da bismo dopustili luksuz da zbog politike i rata prekinemo našu ljubav. Ako bismo je zbog toga prekinuli, pa nismo se onda ni voleli, zar ne? Ratovi budu i prođu a ljubav će ili opstati ili nestati a mi ne želimo da naša ljubav prestane zbog drugih.
Decu ćemo odgajati tako da ćemo ih učiti pravim vrednostima, učiti o hrvatskoj i srpskoj kulturi, običajima Hrvata i Srba i ne samo o njima. Biće u potpunosti svesni svojih roditelja i njihovih običaja, pa kad postanu punoletni, neka biraju kako će se izjašnjavati i koju će veru ispovedati. Šta god da odaberu, ne smeju mrzeti nikad i nikoga, naročito ne narode kojim pripadaju njihovi roditelji. Šta god da budu izabrali i ako u nekom trenutku budu mrzeli jedno od nas zbog narodnosti, moraće nas onda mrzeti oboje jer nas dvoje smo jedno i ako mrze jedno, mrzeće nas oboje.
Imaju dogovor i za sahranu
Jednog dana, kada nam dođe kraj, bićemo sahranjeni na nekom mešovitom groblju, jedno pored drugog. Nadamnom katolički križ, nad njom pravoslavni krst.
Mi smo o ovome razgovarali satima, temeljili smo ljubav na najsitnijim porama i razlagali našu priču na najsitnije i najprostije faktore. Nakon razgovora smo shvatili da je to to i nakon par dana kleknuo sam pred nju sa vereničkim prstenom
Kao dete iz mesovitog braka, majka se u vreme rata zatekla na Makarskoj rivijeri i na pitanje komsija – gde su Stipe i Vlada da brane Hrvatsku, ona je odgovorila, nije ovo njihov rat. I zaista, nije to bio nas rat.