Počinje krajnje naivno, iz čiste radoznalosti, želje da se prekrati vreme i dođe do naizgled lake zarade. Vremenom ono što je u početku delovalo kao bezazlena zabava prerasta u jedan najopasnijih i narasprostranjenijih oblika zavisnosti, čijih štetnih posledica veći deo javnosti još uvek nije u potpunosti svestan.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije Srbija je druga zemlja u Evropi po broju registrovanih kladionica. Istraživanja kažu da je svaki peti građanin Srbije makar jednom posetio kladionicu, dok se broj patoloških zavisnika od kocke, prema istraživanjima Instituta za javno zdravlje Srbije Dr Milan Jovanovic Batut, kreće između 47 000 i 97 000 ljudi, među kojima je najviše mladih uzrasta od 18 do 25 godina.
Tačni podaci o broju registrovanih zavisnika od kocke na području Šumadije i centralne Srbije za sada nisu dostpuni. Ipak, zna se da je kockanje jedan od omiljenih vidova zabave mladih Kragujevčana, naročito tinejdžera, koji umesto u školi vreme provode po kladionicama. Nezvanične procene su da je svaki treći srednjoškolac u Kragujevcu imao dodira sa nekim vidom kockanja, što je zaista zabrinjavajući podatak, posebno ako se ima u vidu da je zavisnost od kockanja, prema mišljenju mnogih stručnjaka, jedan od najtežih oblika zavisnosti, čak teži i od zavisnosti od psihoaktivnih supstanci, poput alkohola ili narkotika. To što se ovaj fenomen zanamaruje posledica je pre svega blagonaklonog stava javnosti, koja ljude koji posećuju kladionice i kockarnice ne osuđuje u tolikoj meri kao što to čini sa onima koji konzumiraju alkohol ili narkotike.
Centar grada ispunjen je izlozima sa neprovidnim folijama domaćih i stranih kockarnica, slot
klubova i kazinima. Kragujevac kao da je je kockarska prestonica Srbije. Da li je zapravo
„Zabranjen ulaz mlađima od 18 godina“ i zašto imamo sve više kockarnica?
A šta je zapravo zavisnost od kockanja, kako do nje dolazi i kako se manifestuje pojašnjava nam specijalni pedagog Boris Herman.
„Zavisnost od kockanja je kompleksno stanje koje se karakteriše nekontrolisanom štetnom potrebom za kockanjem uprkos negativnim posledicama koje može imati na pojedinca i njegovu okolinu. Do zavisnosti od kockanja dolazi postepeno i tu mogu biti uključeni različiti faktori (društvene okolnosti, psihološke karakteristike, biološke karakteristike pojedinca…). Sam početak zavisnosti od kockanja uglavnom se može povezati sa radoznalošću ili potrebom za uzbuđenjem. Vremenom osoba može postati zavisna zbog kombinacije različitih faktora kao što su novčana nagrada ili pak emocionalno olakšanje koje pruža osvajanje nagrade. Simptomi zavisnosti od kockanja mogu varirati od osobe do osobe, a uglavnom uključuju nekontrolisano kockanje, preokupaciju kockanjem, potrebu za većim ulozima kako bi se postigao isti nivo uzbuđenje, nervozu ili razdražljivost kada se pokuša smanjiti kockanje, pokušaje da se kontroliše ili zaustavi kockanje bez uspeha, kockanje kako bi se izašlo iz finansijskih problema, laganje o obimu kockanja, traženje pomoći ili pozajmica zbog finansijskih problema izazvanih kockanjem i slično“, kaže Herman.
Kao i kod svih ostalih oblika zavisnosti, tako i kod zavisnosti od kockanja osoba isprva nije svesna svog problema sve dok on ne počne ozbiljnije da se reflektuje na njen način života.
„Kockanje izaziva hemijski proces u organizmu. Svaka nagrada dovodi do lučenja hormona sreće, odnosno dopamina. Taj osećaj zadovoljstva motiviše čoveka da takvo ponašanje ponavlja. Osoba obično postaje svesna svoje zavisnosti od kockanja onda kada počnu da se manifestuju negativne posledice u različitim aspektima njegovog života. To može uključivati finansijske probleme, gubitak posla, probleme u odnosima sa porodicom i prijateljima, zdravstvene probleme itd..“.
Zavisnici od kockanja prolaze kroz nekoliko različitih faza ponašanja, od početne egzaltiranosti, pa sve do depresije, koja kao što je već poznato spada u ozbiljne psihičke poremećaje.
„U prvoj fazi zavisnici od kocke veruju da imaju više sreće od ostalih igrača i da su u stanju da pobede svaki sistem. Ubeđeni su da mnogo znaju o sportu i da postoji mogućnost brze zarade. Ako imaju tu nesreću da na samom početku imaju uspeha, onda stiču utisak da su jako uspešni kladioničari i kreću putem opsednutosti. Tada mnogi od njih počinju da koriste psihoaktivne supstance u želji da što više budu budni i svesni kako ne bi „prekidali niz”. Nakon ove faze, sledi faza gubitaka. U ovoj fazi čovek povećava ulog u želji da povrati izgubljeni novac. Juri panično za dobitkom i uverava sebe kako gubitnička faza samo što nije prošla. Treća faza jeste faza depresije i očaja kada kockar počinje da ulaže svaki mogući trud i novac da povrati izgubljeno“.
Zavisnost od kockanja sve je zastupljenija među maloletničkom populacijom. Istraživanja kažu da je oko 30 odsto mladih uzrasta do 16 godina imalo kontakt sa kockanjem. S obzirom da su maloletnici u psihofizičkom dobu razvoja kada još uvek nisu formirani kao zrele ličnosti, samim tim su podložniji ovom obliku zavisnosti, koji u njihovom slučaju može da dovede do ozbiljnih konsekvenci.
„Maloletnici najčešće još u školi počinju da se kockaju novcem za užinu. Zbog svoje nezrelosti lako poveruju u mogućnost da mogu da zarade, ali da im je potreban veći ulog. Tada dolaze u situaciju da pozajmljuju novac ili kradu. Gubitak veće količine novca ih uvodi u stanje depresije i anksioznosti. Tada postaju žrtve zelenaša ili drugih lica iz kriminalne sredine koji zarađuju od pozajmica. Na kraju, sve to može dovesti do katastrofalnih posledica o čemu smo već kao društvo imali prilike da se uverimo“.
Zakon propisuje da organizovanje igara na sreću mora biti društveno odgovorno i usmereno ka zaštiti maloletnika i prevenciji zavisnosti. Prema istom tom zakonu, kladionice moraju biti udaljene najmanje 200 metara od škola, a svaka reklama mora da sadrži i obaveštenje o zabrani učestvovanja maloletnih lica.
Međutim, činjenica je da su kladionice praktično na svakom ćošku, da se brojne javne ličnosti pojavljuju u njihovim reklamnim spotovima, da sponzorišu klubove i sportske događaje, učestvuju u humanitarnim akcijama… Iz svega toga proizilazi zaključak da je klađenje jedan opšteprihvaćen fenomen u društvu i da niko zapravo ne shvata kakve se opasnosti kriju iza toga.
„Kladionice su zbog svojih cena ugostiteljskih usluga vrlo popularne. Država ubira porez, kladionice organizuju humanitarne akcije, poznate ličnosti ih reklamiraju… Na taj način javnosti se plasira jedna pozitivna i lepa slika o kladionicama. Ono što zapravo javnost ne vidi to su uništene porodice. U Srbiji su porodični problem tabu tema za okolinu. Samo u nekom trenutku primetimo da su se neki ljudi udaljili od nas i od društva, ali retko kada razmislimo zbog čega je tako. O ovom problemu se nažalost ne govori dovoljno u javnosti, a kada bi se govorilo, možda bi to dovelo do nekih pozitivnih promena“.
Proces lečenja zavisnika od kockanja je dugotrajan i kompleksan i pored odgovarajućih medikamenta uključuje i redovne psihoterapije. Nužna je i podrška okruženja, koje često nema dovoljno razumevanja za osobe koje se suočavaju sa različitim oblicima zavisnosti.
„Lečenje zavisnosti od kockanja obično uključuje kombinaciju terapije, podrške okruženja ili izlečenih kockara, lekova i drugih terapijskih metoda. Kognitivno-bihevioralna terapija (CBT) je često korisna za promenu štetnih kockarskih obrazaca i razvijanje strategija za upravljanje impulsima“.
Otvaranjem Savetovališta za prevenciju i odvikavanje mladih od kladioničarske zavisnosti, kragujevački Dom zdravlja aktivno se uključio u borbu protiv ovog vida zavisnosti. Cilj je da se mladima, pre svega tinejdžerima, kroz proces grupne terapije i međusobnu razmenu iskustava pomogne da prevaziđu ovaj opasan porok.
„Savetovalište treba da ima veliki značaj. Bitno je da usluga bude što dostupnija i da pojedinci i porodice imaju mesto gde mogu da se obrate za pomoć. Moramo da shvatimo da je patološko kockanje bolest koja se može lečiti. Zato je bitno da kao i za svaku drugu bolest imamo dovoljan broj lekara specijalista koji bi se ovim problemom bavili na pravi i dovoljno posvećen način. Često je kockarima u određenim fazama dovoljno da budu saslušani, a ne da budu grubo odbijeni. Zato je, ponavljam još jednom, jako važno da ove usluge budu što dostupnije i da se promovišu u medijima kako bi što veći broj ljudi znao gde može da zatraži pomoć“.
Podizanje svesti u javnosti o opasnostima koje vrebaju od kockanja prvi je korak kako bi se ovaj oblik zavisnosti stavio pod kontrolu. Neophodno je shvatiti da, narodski rečeno, nema „leba bez motike“ i da ono što se u početku čini kao laka zarada može zapravo predstavljati početnu stanicu na putu do pakla.
„Ljudima treba pružiti mogućnost da lučenje dopamina stimulišu na neki drugi društveno prihvatljiviji način. Takođe, ljudima treba omogućiti stabilna zaposlenja, a decu od malena učiti da ne postoji laka zarada i da se za svaki novac treba potruditi“, zaključuje Herman.
