Kragujevčanka Emilija Mihailović (23) je diplomirani psiholog, završila je Prvu kragujevačku gimnaziju i trenutno pohađa master studije psihologije. Član je Studentskog kulturnog centra je 2016. godine, a od 2019. i Bard teatra. Iam prvi rediteljski poduhvat, a do sada se aktivno bavila samo glumom. Veliki je ljubitelj predstava i filmova, najviše voli drame, ali bi želela da se oproba u svakom žanru, kao što je, recimo, komedija.
– Jednog glumca čini pravim to ako na sceni ume i da se istinski zaplače i zasmeje, kaže Emilija.
Gluma je privlačila još od osnovne škole, gde je učestvovala u dramskim sekcijama, a kao srednjoškolka je primljena u SKC i postala njihov aktivni član. Za najznačajnije predstave u kojima je igrala izdvaja prvu i drugu, „Peščanik” i „Autobus S”, režisera Kostadina Stojadinova koje je odigrala u SKC-u, zatim „Svakim danom sve više” i „Životinjska farma”, režije Nenada Vulovića u Bard teatru, a glumi i u predstavama za decu.
Psihologija i pozorište
Za ovu glumačku veštinu kaže da je oslobađa od treme, a u kreativnom procesu je za nju to medij pomoću kog izražava kreativnost i interesovanja. Dopada joj se kada glumi nekog ko ne liči na nju, na to gleda kao na izazov, ali kao i na „izduvni ventil” gde može da bude svoja.
Najdraža uloga joj je u predstavi grotesknog sadržaja „Hameln”, gde glumi Sakrediju. Ta uloga joj je predstavljala izazov i nešto što suštinski nije ona i bilo joj je zanimljivo da nađe „povezicu” između tog lika i nje. Ono što je tipično za taj karakter je da je podmukla i prevrtljiva, ali ono što je bila spona između tog lika i nje su ironija i sarkazam.
Jedno ime koje izdvaja, a koje je dosta uticalo na njenu glumačku karijeru, jeste Kostadin Stojadinov, reditelj Studentskog kulturnog centra. On joj je i poverio rediteljski zadatak, jer je smatrao da je „dostojna tog čina” i uz njegovu pomoć dosta je glumački napredovala. Bio joj je, kako kaže, velika motivacija i inspiracija, a ono što je naučila od njega je metod kako da „priđe” i radi sa glumcima.
Dok se nije bavila režijom nije znala koliko je to odgovoran i zahevan posao, ali ne može da „vaga” šta je zahtevnije – biti glumac ili reditelj. Kaže da i jedno i drugo nosi sa sobom izazove: gluma – ulaženje u psihologiju lika, režija – značenje teksta i adekvatno predočavanje priče.
A da li i na koji način psihologiju može da poveže sa pozorištem?
Objašnjava da su dramske umetnosti jako povezane sa psihologijom, naročito u tumačenju psihologije likova, njihovih akcija, reakcija i svih stvari koje rade.
– Kada je neko u materiji, lakše je da uđe u psihologiju likova, da otkrije kako se ponašaju i da li postoje skriveni motivi za njihovo delovanje, čime se zadire duboko u suštinu, kaže rediteljka.
Za neke buduće planove Emilija kaže da u poslednje vreme sve više razmišlja o rediteljstvu, ali bi volela da nastavi da se bavi i glumom, ali s obzirom na to da je trenutno na modulu za organizacijsku psihologiju, jako su joj interesantni međuljudski odnosi i psihoterapija. Tačka u kojoj bi volela da spoji glumu i psihologiju je škola psihoterapije koja se zove psihodrama.
Agresija ili ljubav
„Bečka stolica” je eksperimentalni komad koji se bavi pitanjima egzistencije, emocija i sticanja poverenja. To je priča o muškarcu i ženi stavljenih u nepoznate uslove, o njihovim odnosima i procesima sticanja poverenja. Predstava prikazuje da li se u njima javljaju emocije, kroz koje faze ljudi prolaze u izolaciji, na šta ih to nagna – da li na bes i agresiju ili njihov odnos postaje ljubavni.
Oni se stvore u nepoznatom oivičenom prostoru iz koga ne mogu da izađu, između njih nema ništa osim jedne „bečke” stolice. Ograničeni zidovima, imaju osećaj da ih neko posmatra i u tim uslovima njihovo ponašanje se pravi, dok likovi misle da se nad njima vrši neki eksperiment.
– Koliko dugo emocije možemo kriti, pred kim se ponižavamo, a pred kim otkrivamo dušu, neke su od dilema koje se kroz predstavu provlače. Publici želimo da pokažemo kompleksnost sticanja poverenja i da nije tako strašno voleti i u potpunosti se prepustiti emociji. Na kraju, u ništavilu, ljubav je ipak univerzalni jezik. Kako kažu, lepota će spasiti svet, na to ipak dodajemo i ljubav, kaže rediteljka Emilija Mihailović.
Ideja za ovaj komad potekla je tako što je Emilija na festivalu Intef gledala ovu predstavu u izvođenju Akademije iz Beograda, gde joj se tekst dopao i videla je da može da stvori svoje viđenje ovog komada. Tekst, kako kaže, nema univerzalno tumačenje, već može da se prilagodi različitim okolnostima i da se posmatra iz različitih uglova. Recimo, originalna ideja u tekstu da je to zatvoreni prostor, ali način na koji su je oni doživeli je drugačiji od onoga što bi ljudi očekivali, a to je
forma čistilišta.
Kako bi „zagolicala” maštu i pozvala publiku da pogleda predstavu, izdvaja naredne replike iz komada:
‒ Pred kim otkrivate svoju dušu i pred kim se okajavate?
– Pred njima.
Odgovore na ova pitanja – ko su to oni i pred kim se i oni sami u emotivnom smislu „ogoljavaju”, to ostavlja publici da tumači i sazna.
Što se same pripreme predstave tiče, Emilija kaže da su svakodnevne probe trajale mesec dana, a scenografiju i kostime su sami smišljali i pravili. Najpre se prolazi kroz čitajuće probe, gde se glumci upoznaju sa likovima, tumače se replike i prodire se u samo značenje teksta. Zatim se proba kretanje po sceni, tehničke mogućnosti i priča se zaokružuje. Kao reditelj, najpre razgovara sa glumcima i njihovim razumevanjem teksta, uvažava njihove ideje i tumačenja i bitno joj je da razumeju ono
što glume, kako bi komad bio kvalitetniji i verodostojniji publici. Kaže da za razliku od profesiolanog pozorišta, u amaterskom svi rade sve, a to su čari i ljubav prema glumi.
Izvor: Link
