Mladi ljudi sa smetnjama u razvoju retko kada dobiju šansu za kakav takav radni angažman. Uglavnom je to upošljavanje i zarada kroz inkluzivne projekte sa oročenim rokom trajanja. Da takve aktivnosti mogu da se nastave i po okončanju projekta pokazalo je prvo socijalno preduzeće u Kragujevcu Udruženje „Zadrugarstvo”, koje je ušlo u „avanturu” pravljenja papira drevnom japanskom tehnikom.
Polazna ideja bila je osnivanje socijalnog preduzeća u kome bi radile osobe sa poteškoćama u razvoju, bez obzira na stručnu osposobljenost i vrstu invaliditeta. Osnivač je Tamara Popović koja živi na relaciji Kragujevac – Nemačka. Udruženje je osnovano još septembra 2001, sa idejom da osobe sa poteškoćama u razvoju mogu da pokažu da su u stanju da rade.
Reč je o ručno pravljenom papiru traženom na tržištu, široke primene, naročito za slikarske i grafičke podloge, za kalendare, vizit kartice, flajere… Dosta sarađuju sa grafičkim dizajnerima koji im poklanjaju svoje radove, a oni ih posle štampaju na svom papiru u Beogradu, jer nemaju štampač, potom ih prodaju. Poenta je da od prodatih grafika novac podele trojici radno angažovanih.
Svako od njih radi onaj deo posla koji mu najviše odgovara. Uglavnom su to jednostavnije operacije, a materijal im obezbeđuju građani i lokalna zajednica.
I rad i terapija
– Hteli smo da im pružimo neki vid radne obuke, koji je za njih i terapija. Druže se, prave papir od paklica cigareta i kreativno potroše deo dana. Taj model rada preuzeli smo od Udruženja „Naša kuća” iz Beograda, koji se time bave već deset godina. Imaju angažovana 22 korisnika u više različitih radionica i videli smo koliko je taj posao isplativ. I kod nas je to zaživelo u manjem obimu, ali se nadamo se da ćemo u budućnosti moći da proširimo kapacitet i uposlimo osobe sa raznim vrstama invaliditeta, kaže koordinatorka radionice Katarina Marinković.
Privremeni posao dobila su četvorica mladića, ali je jedan odustao. Uglavnom su to osobe sa autizmom i blažom mentalnom retardacijom. U timu su Dragan Dimitrijević (30), Nikola Radovanović (31) i Ivan Bojović (22) i svi su završili Specijalnu školu „Vukašin Marković”. Nekima od njih je ovo prvi zarađeni novac u životu. Dobro su se uklopili, druže se i mimo posla, zašta je zaslužna njihova koordinatorka Katarina.
Već devet meseci svakodnevno se bavi njima i poznaje ih u dušu, bodri, pomaže im i upućuje da ispravno odrade zadatke. Pomaže joj i volonterka Ana Blašković, studentkinja psihologije. Svakog ponedeljka dolazi i Žaklina iz Centra za socijalni rad da priča sa njima i koordinatorkom radionice kako bi se bolje razumeli.
– Pre toga nikad se nisam susretala sa takvim tipom invaliditeta, a već dve godine radim sa socijalno ugroženom decom. Mislim da ljubav može sve da promeni i naravno potrebni su „debeli” živci, jer svakom od njih se pristupa drugačije, objašnjava Katarina.
Ona kaže da ima velikog napretka kod zadrugara, pa čak i kad nisu u radionici. Postali su verbalniji, veseliji, druželjubiviji, što tvrde i njihove porodice.
Zatekli smo ih dok čiste džakove pune paklica. U prvom postupku sortiranja skidaju foliju i markice, odvajaju samo karton, kao sirovinu. One moraju da budu prave kao „palačinke”, što je njihov termin, da bi se posle lakše ubacile u mašinu za seckanje na rezanca.
Nikola zvani Džoni nije bio baš u formi na početku razgovora, ali mu se u međuvremenu raspoloženje popravilo. On ima najviše „radnog” staža i pokazuje želju da ih predvodi. Pre toga bio je angažovan u Crvenom krstu od 2011. godine do 2020, kao pomoćnik u kuhinji, ali je, kako kaže, napustio posao, jer se nije lepo slagao sa šefom kuhinje.
Savladali japansku tehniku
Nikola ponosno pokazuje papir koji je napravio sa svojim kolegama i odmah se nudi da nam objasni proces proizvodnje. Kaže da mu na poslu nije ništa teško i da želi da postane koordinator.
On obično pravi smesu za papir, koja je jako bitna i u koju se dodaje soda, Ivan – Ićko usisava, a Draganče je zadužen za peglanje, svi znaju sve, ali u suštini neko je bolji u određenoj operaciji i njima tako više odgovara, kaže njihova kooordinatorka.
Dragančeta najviše smiruje kada čisti paklice cigareta, Ićko je najmanje verbalan, ali prava atleta koji redovno ide u tereanu i na plivanje. Kaže voleo bi kad bi ih bilo i više, pa i devojaka. Draganče je zadužen i za dobru radnu atmosferu na poslu, on je i didžej, pušta muziku sa telefona, ali i pevuši dok radi. Ranije je samo radio s ocem, išao u drva i po nešto po kući. Srećan je što je prihvaćen lepo u Udruženju i ništa ne bi menjao.
I Nikola kaže da mu mnogo znači ovaj posao i plata koju sada prima, jer mu je novac potreban da kupi mobilni telefon.
– Ovde mi je lepo i moji roditelji su zadovoljni što radim i što imam platu, a i ja sam prezadovoljan. Samo se ponekad iznerviram ukoliko mi papiri ne ispadnu dobro, kad su debeli k’o ćebići ili kada nam se cepaju. Želim da postanem koordinator, pa i šef, kaže ponosno Nikola, koji je inače obučen za kuvara.
Međutim, kubure sa prostorom, nemaju gde da suše papir. I što bi napravili više, ne mogu. Naprave prosečno 20 do 30 papira dnevno, različitih formata i gramaža. Najdeblji se, recimo, koristi za izradu vizit kartica, onaj srednje debljine za grafike, a tanak za crtanje. Najtraženiji su šareni.
Do paklica su dolazili najpre tako što su postavili četiri punkta u gradu – po kafićima, ali pročula se priča o njima i građani su sami počeli da im donose materijal u radionicu. Čak i jedna žena iz Čačka, koja u ima ovde kćerku, donosila je redovno, pošto je videla reportažu o njima na TV-u.
Pojedini su im donirali novac da iznajme radionicu (kiriju plaćaju gradu po nešto umanjenom iznosu), jedan im je napravio mašine, roditelj jednog od mladića iz radionice napravio je police za sušenje… Imali su donaciju kompanije „Filip Moris”, poklonili su im mašinu za koričenje i mreže za sita koje su jako skupe. Stiže im i štampač iz „Naše kuće”.
Po rečima naše sagovornice budžet je ipak neodrživ, pa bez projekata ne bi mogli da opstanu.
– Cilj nam je da proširimo kapacitete i uposlimo što više ljudi, ali smeštajni kapaciteti su problem i ne možemo to da priuštimo. Kada bismo došli do nekih para moglo bi da se izvede, kaže Karatina i dodaje da je prostor od 25 kvadrata postao skučen.
Koriste svaku priliku da pokažu šta rade, išli su po bazarima i gde god je bilo organizovano socijalno preduzetništvo pojavljivalo se njihovo Udruženje.
Čulo se dosta za nas i mnogi se pitaju kako smo dostigli taj status. Upornost je pola posla, završava priču Katarina Marinković.
O SOCIJALNOM PREDUZETNIŠTVU
Da nauče da rade i da zarađuju
Projekat socijalnog preduzetništva pokrenulo je Udruženje „Zadrugarstvo”, u partnerstvu sa Udruženjem „Naša kuća” iz Beograda, prvo socijalno preduzeće u Srbiji, za proizvodnju papira od iskorišćenih paklica cigareta, mada imaju i druge radionice, recimo, za pravljenje kolača.
Sam proces ručnog pravljenja papira je cirkularna ekonomija, izjavila je Tamara Popović, predsednica i osnivač „Zadrugarstva”, a to znači da se od jednog proizvoda, tačnije otpada, direktno pravi novi proizvod. Prednost ručne izrade papira je minimalan utrošak električne energije, a finalni proizvod je potpuno ekološki, jer se u sirovu smesu za papir ne dodaju nikakvi aditivi niti lepak. To je ujedno i radna terapija i izvor prihoda.
– Odrasle osobe sa autizmom i drugim poteškoćama u razvoju su najugroženija grupa invalida i oni vrlo teško dolaze do bilo kakvog posla. Socijalni programi koji su im trenutno dostupni u Kragujevcu, uglavnom su u vidu dnevnog boravka i zasnivaju se na medicinskom modelu ili kreativnim radionicama. Mi smo želeli da ih naučimo veštinama da mogu sami da stvaraju i da za svoj rad dobijaju novac, objasnila je Tamara cilj ove inkluzije.
Navodi da joj je plan da se u doglednoj budućnosti osnuje socijalno preduzeće gde će biti zaposlene osobe sa najrazličitijim oblicima invaliditeta.
– Naši radnici odlično su savladali drevnu japansku tehniku ručnog pravljenja papira, a pošto se sve radi manuelno, tekstura i gramaža mogu da se prilagođavaju individualnim zahtevima kupaca. Ovako dobijen papir ima široku primenu, od reklamnog materijala, ambalaže, pa do slikarskih i grafičkih podloga. Sa nama sarađuju i dva grafička dizajnera, tako da smo štampali novogodišnje kalendare za koje je vladalo veliko interesovanje, kazala je Tamara.
Izvor: Link
