Još pre desetak godina uočeno je da se stari dimnjak u Kneževom arsenalu malo nakrivio, ne baš kao onaj toranj u Pizi, ali bilo je strahovanja da bi u vreme održavanja „Arsenal festa”, kada se povećava vibracija tla zbog velikog prisustva ljudi i jakih ozvučenja – mogao i da se sruši. Građevinci su predlagali hitnu opravku. Ona bi trebalo da se desi ove godine, ako je verovati ljudima iz gradske uprave.
Projekat za obnovu dimnjaka uradili su stručnjaci beogradskog Arhitektonskog fakulteta, krajem septembra prošle godine upućen je poziv firmama i majstorima koji bi „ispravili” i stabilizovali dimnjak, ali nema javnih informacija da li se neko prijavio za ovaj posao. Gradonačelnik Nikola Dašić pre neki dan za portal „Glas Šumadije” rekao je da će posao biti završen krajem leta ove godine.
Važno je da se dimnjak obnovi i sačuva jer ima izuzetnu spomeničku i istorijsku vrednost zato što pripada kompleksu Vojnotehničkog zavoda (VTZ) koji se u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture vodi kao prostorna kulturno-istorijska celina od izuzetnog značaja. Inače, sagrađen je 1882. godine, visok je 29 metara i bio je sastavni deo Stare livnice.
Vizije dobijene kroz konkurs
Ne samo što se dimnjak nakrivio, već su u stanju propadanja i urušavnja mnogi objekti koji čine jedinstvenu industrijsku celinu na prostoru čitavog Balkana iz druge polovine 19. i prvih decenija 20. veka. To je neprocenjivo blago Kragujevca, mesto gde se začela industrija Srbije, ne samo vojna početkom rada Topolivnice 1853. godine, već je time počela njena evropeizacija, opšti društveni i kulturni preporod zemlje. Nažalost, već decenijama traje nemar i nebriga prema ovom zlata vrednom
kompleksu, koga i evropski stručnjaci smatraju baštinom koja se mora čuvati i negovati.
Na promeni ove loše prakse činilo se da je prvi obećavajući potez napravljen pre tačno godinu dana, kada je sproveden međunarodni konkurs „za urbanu obnovu i rehabilitaciju prostorne kulturno-istorijske celine Vojnotehničkog zavoda u Kragujevcu”, koji su zajedno organizovali grad Kragujevac i Udruženje urbanista Srbije. Prispelo je 14 radova i žiri, takođe međunaroni, sastavljen od uvaženih stručnjaka, odlučio je da se nagrade tri i još dva otkupe, uz ocenu da su dobijena veoma kvalitetna
rešenja.
Kada je reč o ovom konkursu, bitna su i neka objašnjenja. On nije raspisan za konačne, takozvane izvođačke projekte za obnovu i rekonstrukciju VTZ-a, već je namera bila da se pribave ideje i vizije većeg broja arhitekata i urbanista o tome kako bi oni osmislili ovaj prostor, uz zadržavanje njegove autentičnosti, eventualne remodelacije i sagledavanje budućih namena i pojedinačnih obejakata i celine. Drugim rečima, konkursni radovi treba da posluže kao korisne percepcije na putu ka definisanju
konačnih projekata.
Drugo, cilj je fazna obnova VTZ-a jer je nemoguće obuhvatiti ceo kompleks koji se prostire na oko 60 hektara i na kome se nalazi više od 150 objekata razne namere, od kojih jedan broj nema spomeničku i urbanističku vrednost, neki se i sada koriste (najviše ih pripada fabrici „Zastava oružje”), a i svojina je šarenolika – državna, gradska, privatna.
Zato je iz metodoloških i praktičkih razloga cela kulturno-istorijska celina podeljena u više zona, a sada je u fokusu takozvana zona jedan, ili težišna zona, koja obuhvata najvredniji deo kompleksa, onaj koji je poznat kao Knežev arsenal, plus deo Miloševog venca sa one strane Lepenice, a to su Stara Miloševa crkva sa zvonikom i zgrada Stare skupštine.
Još mnogo papirologije
Prošlo je godinu dana od zaključenja međunarodnog konkursa za obnovu VTZ-a, da li je u međuvremenu nešto (u)rađeno?
U pisanom odgovoru Gradske uprave za razvoj i investicije, koja je resorno zadužena za ove poslove, dobili smo kratak odgovor da se priprema pominjana obnova dimnjaka i da se radi projekat za uređenje velikog platoa ili trga između Stare livnice i Mašinske radionice – prema uslovima koje je dao Republički zavod za zaštitu spomenika kulture.
Takođe, grad je sa još šest opština Šumadijskog okruga (Aranđelovac, Batočina, Knić, Lapovo, Rača i Topola) konkurisao za sredstva programa Evropske unije PRO Plus, očekuje se da će otuda „kanuti” neki evro, a ako tih para bude biće utrošena za izradu raznih potrebnih dokumenata, ali ne i za konkretne radove u Kneževom arsenalu.
Veliki problem koji se mora rešiti pre početka obnove zone jedan VTZ-a su imovinski odnosi, jer deo ovog kompleksa je u državnom vlasništvu, deo pripada gradu, a ovaj prostor tokom prethodnih godina „uselile” su se i neke privatne firme. Govoreći o tome za „Glas Šumadije” gradonačelnik Nikola Dašić prošle nedelje je rekao da se grad obratio Direkciji za imovinu Republike Srbije za zahtevom za prenos svojine na nekim objektima i istovremeno je Privrednom sudu podneo tužbu protiv Grupe
„Zastava vozila” u stečaju radi utvrđivanja svojinskog statusa objekta poznatog pod nazivom „Čaurnica”.
I to je za sada sve i očigledno vrlo malo za veliki posao, tačnije samo za početak rekonstrukcije dela Vojnotehničkog zavoda. Dok ne započne bilo šta vidljivo i opipljivo u obnovi Kneževog arsenala, njegovoj remodelaciji i odrađivanje namena pojedinačnih objekata potrebno je još mnogo papirologije, procedura, ali i stručnog i kreativnog rada.
Za početak mora se uraditi novi plan detaljne regulacije za zonu jedan, koji će biti osnov za dalje poslove. Prema raspoloživim informacijama, ovaj dokument se radi u JP „Urbanizam” (bivša Direkcija za izgradnju i urbanizam), ali nema pouzdanih najava kada će on biti završen i usvojen.
Za formulisanje ovog urbanističkog plana svakako će od koristi biti rešenja i ideje koje su dali autori – učesnici prošlogodišnjeg međunarodnog konkursa, a ciljeve izrade plana detaljne regulacije podrobno je definisao Ivan Radulović, glavni gradski urbanista, koji je bio i predsednik žirija za ocenu radova prispelih na konkurs. To je veoma obiman i stručan tekst, pisan jezikom arhitekture i urbanizma, pa ćemo iz njega preneti samo segmente razumljive za širu čitalačku publiku.
Radulović ocenjuje da su konkursni radovi ponudili „bogat programski okvir sa fokusom na javne sadržaje” koji bi bili zastupljeni u Kneževom arsenalu. Predlažu se uglavnom programi iz kulture, umetnosti i oni za mlade, zatim filmska, gejming i druga kreativna industrija, prostori za performanse, muzeji, ali i druge delatnosti, naročito komercijalne kao što je trgovina, ugostiteljstvo, sve to prilagođeno posebnom istorijskom ambijentu. Krajnji cilj je da se obogati kulturna, obrazovna,
turistička i poslovna ponuda grada i da obnovljen i uređen Knežev arsenal bude pravi brend Kragujevca.
Primer grada Ajndhoven
Međutim, da bi se došlo do tog cilja mora mnogo toga da se uradi na objektima industrijskog nasleđa – da se restauriraju, konzerviraju, adaptiraju ili saniraju, a moguća je i remodelacija i dogradnja na mestima gde mogu da se uklone oni koji nemaju istorijsku i arhitektonsku vrednost. Sve to mora da se uradi u skladu sa propisanim merama zaštite kulturnhih dobara, a krajnji rezultat je dovođenje objekata u upotrebno stanje i prilagođavanje novim funkcijama.
Ivan Radulović kao primer dobre prakse navodi holandski grad Ajndhoven u kome je boravio prošle godine, a domaćin mu je bio Tom Ausems, ekspert za projekte rehabilitacije industrijskog nasleđa, koji je prihvatio da bude podrška u procesu obnove VTZ-a – svojim idejama, znanjem i iskustvom.
Ajndhoven je po veličini sličan Kragujevcu i u njemu je bila velika „Filipsova” fabrika sijalica i fabrika kamiona „DAF”, takođe u užem gradskom jezgru. Imao je veliki privredni rast, ali je bio sa provincijskim imidžom i proglašen za „najdosadniji” grad u Holandiji. Onda su na scenu stupili kreativci i preduzetnici i uz dobre projekte krenuli u transformaciju starog „Filipsovog” kompleksa. Trajalo je to punih dvadeset godina tokom kojih je „zagađena industrijska oblast” kombinacijom
istorijske baštine i modernog urbanog dizajna postala lep, atraktivan i za turiste veoma privlačan prostor sa različitim sadržajima, od muzeja do programa iz kulture, umetnosti, zabavnih i komercijalnih programa.
Tom Ausems će u okviru projekta „Zeleni gradovi Srbije” od 30. juna do 4. jula boraviti u Kragujevcu. Očekuje se da će dati korisne predloge i sugestije za obnovu Kneževog arsenala. Inače, kako objašnjava Ivan Radulović, Ausems ima svoju „filozofiju” rehabilitacije industrijskog nasleđa koja se sastoji u sledećem: Najvažnije je sagledati „tačku na horizontu”, odnosno imati viziju budućnosti. Ugledni stručnjak to plastično opisuje – prvo, šta ćemo videti, osetiti, pomirisati i čuti ako
prošetamo ovim prostorom 2040. godine i uđemo u pristupačne zgrade i, drugo, koga ćemo sresti kada prošetamo tim prostorom 2040. godine. Da li će to biti samo ljudi koji tamo žive i rade ili i oni iz regiona, zemalja Balkana, Evrope.
Inače, u više gradova razvijenih evropskih zemaljama ima sjajnih primera obnove starih industrijskih kompleksa, pri čemu su pravljene dobre sinteze autentičnih objekata, onih remodeliranih ili naknadno izgrađenih i deluju kao skladne urbane i arhitektonske celike koje su dobile nove namene primerene savremenom vremenu. Ta iskustva svakako treba koristiti i u obnovi Kneževog arsenala.
Neko treba da gazduje
Dr Veroljub Trifunović, takođe član žirija na konkursu, kao stručnjak sa višedecenijskim iskustvom u arhitekturi i urbanizmu, kaže da je obnova Kneževog arsenala dug proces koji može da bude uspešan ako se uvažava isključivo reč struke, ako je dobra organizacija svih poslova i ako se obezbedi novac za potrebne radove.
– Kada se uradi sva planska i tehnička dokumentacija, pretpostavljam da će biti pozvani i privatni investitori da ulažu sredstva u rehabilitaciju objekata koji bi služili za njihove delatnosti koji planovima budu predviđeni za neke nove namene, ali to neće biti dovoljno. Moraće da se traže i drugi izvori finansiranja iz gradskog i republičkog budžeta, od donatora, međunarodnih fondacija…
Međutim, Trifunović posebno ističe drugu dimenziju u ovim poslovima.
– Nema uspeha bez dobrog domaćina. To važi od prodice do velikih kompanija. Knežev arseal nema domaćina. Tu neke poslove vodi Zavod za zaštitu spomenika kulture, druge gradska uprava, treće urbanisti… Moj stav i predlog je da se obnova Kneževog arsenala institucionalizuje, da se poveri nekoj od ustanova koje se bave sličnim poslovima, a još bolje bi bilo da se formira nova ustanova ili firma kojoj će biti povereni ovi poslovi. Na primer, kao što je Spomen-park „21. oktobar”. To ne treba da
bude glomazna ustanova, već sastavljena od stručnih i vrednih ljudi koji bi organizovali sve aktivnosti, rukovodili njima, koordinisali rad svih subjekata u ovom procesu, okupljali potencijalne investitore i sa njima dogovarali saradnju. Ponavljam, dok ne bude dobrog, kvalitetnog i odgovornog domaćina, obnova Kneževog arsenala neće biti onakva kakvu bismo želeli, zaključuje dr Trifunović.
Verujemo da je on u pravu jer je sada, na primer, za obnovu zadužena Gradska uprava za razvoj i investicije koja nema ni ljudski ni organizacioni potencijal da to valjano radi. Uostalom, njoj su prioritetne neke druge obaveze.
Moglo bi se zaključiti da postoje dobre namere, volja lokalnih vlasti (pretpostavljamo i republičkih) da industrijsko nasleđe VTZ-a počne da se oblikuje u gradski brend, ali deluje da je sve to mlako, usporeno, nedovoljno sinhronizovano, kao neki uzgredni posao.
Za to vreme centralni deo Kneževog arsenala kao težišna zona revitalizacije i dalje propada i urušava se. Najtačniju sliku ovog dela VTZ-a dao je opis u prošlogodišnjoj konkursnoj dokumentaciji rečima da ga „karakteriše zamrlost, nebezbednost, neosvetljenost, nefunkcionalnost, ekološka ugroženost, heterogena vlasnička struktura i neadekvatno korišćenje objekata koji predstavljaju kulturnu baštinu”.
U najgorem stanju su najvredniji objekt. Na ulaznim vratima Muzeja „Stara livnica” zalepljen je papirić na kome piše da „neće raditi do daljeg – radovi na sanaciji”, mada od nekih majstora nema ni traga, a zgrada je išarana grafitima, stakla na prozorima polupana… Prekoputa je Mašinska radionica na kojoj je urušen krov, noseći drveni stubovi su popustili, zidovi ižvrljani, podovi su prekriveni đubretom – toliko da je na više mesta u nekadašnjoj proizvodnoj hali iždžigljalo divlje rastinje.
Trg između Stare livnice i Mašinske radionice (na kome uskoro treba da se održi „Arsenal fest”) pretvoren je u divlji parking automobila vlasnika koji rade u okolnim firmama.
Na nesreću, vlasnik ovog dela Kneževog arsenala od 2006. je grad Kragujevac, kada je kupljem od bivše „Zastave kamioni”, ali ni na koji način nije zaštićen, nema obezbeđenja ili čuvara, pa je pristup slobodan, na nesreću najviše klošarima, narkomanima i sličnim zgubidanima.
I još jedan podsetnik. Veliki deo starog VTZ-a pripada Vojnoj fabrici, koja se ovde začela 27. oktobra 1853, kada su u Topolivnici izlivena četiri topa „šestofuntaša” i dve kratke haubice. Dakle, ovo je jubilarna, sto sedamdeseta godišnjica početka najvećeg kompleksa vojne industrije na Balkanu. Nije poznato da li će ovaj datum nekako biti obeležen, ali svejedno – bude li ili ne bude toga – „slavljenik” je teško oboleo bezuspešno čekajući da počne njegovo lečenje. Baš tužno za rodno mesto
nove, evropske Srbije.
ZONA JEDAN – PRVA ZA OBNOVU
Građevine velike spomeničke vrednosti
U zoni jedan Vojnotehničkog zavoda, koja se prostire na skoro deset hektara i koja je određena kao „težišna”, što znači da ona treba da bude prva za obnovu i rehabilitaciju, uz osmišljavanje novih namena njenih objekata i kao reprezentativni kompleks otvoren za javnost, nalaze se najvrednije građevine.
Prema kategorizaciji Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, četiri objekta imaju izuzetnu spomeničku vrednost. To su Muzej „Stara livnica”, Mašinska radionica (bez dograđenog aneksa koji može da se ukloni), Upravna zgrada (bez dograđenog aneksa koji takođe može da se ukloni) i Stan upravnika Zavoda, poznatiji kao „Podrumče”.
Zgrada Čaurnice je spomenik kulture od velikog značaja, posebnu spomeničku vrednost ima Vojnozanatlijska škola, sada Druga tehnička, a Stara Miloševa crkva sa zvonikom i Stara skupština, koje pripadaju Miloševom vencu, predstavljaju spomenike kulture od velikog značaja.
U ovoj zoni nalazi se i više objekata bez kulturne i istorijske vrednosti, to su neke pomoćne i slične građevine, koje mogu da se uklone, odnosno poruše, čime se dobijaju nove slobodne površine koje mogu da posluže za novu gradnju, prilagođenu istorijskoj baštini, sa precizno definisanim namenama. Najcelishonije bi bilo da se one ponude novim investitorima, koji bi morali da poštuju sve propisane urbanističke uslove i pravila, a na ovaj način mogu da se obezbede i dodatna finansijska sredstva
za obnovu segmenata iz starog kompleksa. Svakako da ovde nikako ne bi smeo da bude na delu takozvani „investitorski urbanizam”, već urbanizam po modelima koje odredi struka kroz planska dokumenta koja moraju biti urađena pre nego što počne išta da se radi.
Izvor: Link
