Vlasti pričama o špijunima najčešće žele da sebi daju na značaju, opravdaju greške ili dsikredituju političke protivnike, a da su članovi srednjeg ešalona Srpske napredne stranke zanimljiviji obaveštajnim službama od civilnog društva, novinara, opozicije, smatra sagovornik N1
Predsednik Srbije je pre skoro godinu dana Beograd opisao kao Kazablanku odnosno kao stecište špijuna.
„Nema špijuna koji nisu okupirali naše hotele. privatne smeštaje, kuće, zgrade, vile“, rekao je predsednik tada aludirajući na marokanski grad i luku koja je tokom Drugog svetskog rata bila jedno od većih stecišta špijuna zaraćenih strana.
On je to objasnio položajem Srbije zbog rata u Ukrajini, ali je od tada više puta istakao da strane službe planski rade na urušavanju stabilnosti Srbije. Ta tema je bila aktulena i tokom oktobra na neformalnom početku predizborne kampanje, kada je predsednik Vučić kao i u februaru naveo da „postoji plan stranih službi“ za svrgavanje vladajuće stranke sa vlasti.
Nedavno je Ministarstvo spoljnih poslova Srbije proteralo diplomatu iz hrvatske ambasade zbog špijunaže.
Predrag Petrović, direktor istraživanja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP), kaže za N1 da je i tada i sada preterana priča da je Beograd, Kazablanka, odnosno da je središte nekih velikih špijunskih aktivnosti.
„Naravno da je prisustvo obaveštajaca u nekoj zemlji može da varira od toga šta se dešava u toj zemlji, ili okruženju. Moguće da je u nekom preriodu došlo do povećanja obaveštajaca i većeg interesovanja stranih država za to što se dešava u Srbiji zbog uloge odbijanja da uvede sankcije Rusiji“.
Beč i Brisel su špijunski centri
On kaže da postoje gradovi koji zaista jesu središte špijuna ili špijunski centri.
„Jedan od njih je Beč, pa Beču i samoj Austriji ništa ne fali. S tim ozbiljne države znaju kako da se nose i na koji način. Bez neke preterane sekuritizacije, odnosno pokušaja nametanja ovog pitanja kao nečeg urgentnog, vanrednog“.
Petrović navodi da Austrija i slične države znaju da to iskoriste kao svoju prednost, a da je uz Beč, jedan od centara i Brisel u kome se nalazi sedište Evropske unije i NATO.
„Vlasti u Srbiji na ovaj pokušavaju da sebi daju na značaju i da opravdaju neke stvari, neko nečinjenje, ili tako upravljaju nezaodovljstvom građana sa nekom situacijom u zemlji. Najlakše je da onda okriviti strane špijune da rovare”.
On pretpostavlja da je to slučaj i sa nedavno proteranim hrvatskim dilplomatom, posebno što se bliže izbori u Srbiji.
„Hrvatska je istraživanjima javnog mnjenja u samom vrhu neprijateljskih država i kao takva idealna za plasiranje ovakvih priča. To je posledica zvaničnih narativa koje vlast vodi poslednjih 10 godina“.
Sporniji bi bili članovi SNS od novinara i civilnog društva
Petković podseća da se najčešće optužuju zapadne zemlje sa kojima imamo dobre odnose, a predsednik Vučić podršku. On kaže da špijuniranje nije sporno i da je za očekivati da druge službe imaju interesovanje da prikupljaju informacije, pogotovo zemlje iz okruženja. To po njemu nije toliko sporno.
Ono što je bez dileme sporno jeste subverzivni rad, kada se želi uticati na političko odlučivanje, na smer kojim ide država. Takav angažman je kako ističe, daleko opasniji i ozbiljniji.
„Ali da neko ide razgovara sa novinarima, ljudim iz civilnog društva, biznismenima i prikuplja informacije koje nisu klasifikovane onda tu nema ništa sporno. Meni bi bilo spornije da se sastajao sa članovima SNS. Svi obaveštajci pokušaju da utiču na donosioce odluka. Oni „gađaju“ srednje nivoe odlučivanja koji nisu toliko vidljiviji i na meti. Najviše se štite najvažniji državni funkcioneri. Ovi na srednjim niovoima su blizu donosiocima odluka, a mogu da na manje vidljiv načina da utiču na odlučivanje. Oni su glavna meta obaveštajaca“, smatra Petrović.
Prave špijunske afere
Priča o špijunima u Srbija se najčešće se vezuje za neimenovanje ljude, službe i zemlje, ali se prema narativu moglo zaključiti da su najčešći „neprijatelji“ zapadne službe.
U moru neimenovanih slučajeva bilo je i nekoliko pravih.
U septembru 2016. godine agenti BIA uhapsili su Čedu Čolovića, srpskog i hrvatskog državljanina, koji je proglašen saradnikom hrvatske Sigurnosno-obaveštajne agencije (SOA). Zvanični Zagreb je to demantovao, a posle sudskog procesa pred Višim sudom u Beogradu, Čolović je navodno priznao da je špijunirao i zbog toga je osuđen na tri godine zatvora. Ne zna se da li je do izdržavanja kazne zaosta i došlo.
Iste godine desilo se „Havana sindrom“, bolest koja je pogađala američke diplomate i obaveštajce u mnogim zemljama sveta zbog koje je jedan agent CIA evakuisan iz Srbije zbog toga simptome karakteristične za „Havanu“: migrena, mučnina, vrtoglavica, poremećaj pamćenja.
Godinu dana kasnije pažnju javnosti privukao je slučaj bivšeg američkog marinca, Danijela Dejvida Korbeta, koji je uhapšen u Beogradu jer je u njegovom stanu pronađen pištolj CZ-99 sa izbrisanim brojem. Korbet je iste godine oslobođen optužbi.
U novembru 2019. godine, u medijima je objavljen snimak u kome zamenik ruskog vojnog atašea Georgij Kleban navodno plaćao izvesnog srpskog zvaničnika ili oficira. Kleban je posle toga još par godina ostao u Srbiji.
U proleće 2022. godine uhapšena su dva državljanina Poljske koji su fotografisali fabriku Sloboda iz Čačka koja se bavi proizvodnjom oružja i municije. Nije poznato šta se dalje dešavalo sa poljskim građanima.
Izvor: Link
