Foto: Medija centar Beograd
Za Medija centar Beograd piše Dragomir Anđelković/27. april 2024. godine
Kristijan Šmit nije legalno postavljen na mesto visokog predstavnika UN u Bosni i Hercegovini. Samo Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ima pravo da imenuje ključnog funkcionera za nadgledanje i sprovođenje Dejtonskog mirovnog sporazuma. Zbog neslaganja Rusije sa njegovim imenovanjem, predlog Veća za implementaciju mira (koje nudi to kadrovsko rešenje SB UN), odbačen je. Zato je Kristijan samo nemački turista u BiH.
DODVORAVANJE MINHENU
Uprkos tome Vučić je Šmita, od kada je počeo nelegalno da se predstavlja kao visoki predstavnik (2021) pa donedavno, tretirao u tom formatu. Tako su se prema njemu odnosili i mediji pod kontrolom režima. Razlog za to je prost. Kristijan je član Hrišćansko-socijalne unije Bavarske, koja je autonomni ogranak Hrišćansko-demokratske unije Nemačke. Radi se o partiji sa kojom je naš umišljeni samodržac blizak od vremena Angele Merkel. Bez obzira što ona više ne drži nemačko državno kormilo, na njenu stranku on nastavlja da se oslanja i, koliko je to moguće, preko nje ublažava negativan stav koji prema njemu ima sadašnji establišment u Berlinu.
Setimo se nedavne posete Beogradu Markusa Zedera, premijera Bavarske i lidera u njoj i dalje vladajuće Hrišćansko-socijalne unije. On je partijski šef Kristijanu i sa njim je blizak. Kako onda da Vučić, koji se dodvorava Zederu kako bi ga privoleo da lobira njemu u prilog, ne bude blagonaklon prema Šmitu? Sve više političara u Nemačkoj ne želi da gleda na Srbiju samo geopolitičkim očima. Nemcima je kao i Amerikancima u interesu da priznamo Kosovo i na druge načine se priklonimo volji vodećih zapadnih centara moći. Ali su svesni i da je za njih loše kada u zoni koju smatraju svojim dvorištem, dolazi do bujanja autoritarizma i najprimitivnijeg populizma. To ne samo što im je degutantno, već ih plaši da može da ima zarazni efekat.
FAKTOR DODIK
U tome Vučić već duže vreme prepoznaje opasnost za svoju ličnu vlast i, onako kako može, gleda da tome parira. Uprkos tome sada je morao da odustane od klanjanja Šmitu. Zašto? Prvo, shvatio je da time ozbiljno ljuti Dodika, a on mu sada treba. Drugačije su stajale stvari dok se predsednik RS suočavao sa republičkim i BiH izborima 2022. godine. Tada je Aleksandar bez mnogo zazora gledao da napakosti Miloradu. Ali posle toga je, kako naš narod kaže, „zaigrala mečka“ u dvorištu prvog. Posle serije zločina, eksplodiralo je narodno nezadovoljstvo u Srbiji tokom 2023. Na to se nadovezala kampanja za decembarske izbore. Onda su oni, pošto su drsko namešteni, osporeni od strane opozicije i Evropskog parlamenta.
U svemu tome što ga je zadesilo, Dodik je spasonosan Vučiću. Mogao bi mnogo da mu naškodi kada bi hteo da mu vrati bar deo onoga što je Aleksandar njemu radio sa ciljem da ga što više oslabi ako ne i sruši sa vlasti. A Vučiću čak nije dovoljno ni da mu se ne sveti, već, s obzirom kojom brzinom gubi podršku birača, kao hleb nasušni treba mu podrška kolege iz Srpske. Time što staje uz njega (uz nezadovoljstvo mnogih koji zbog otpora onima koji guše RS, imaju simpatije prema Dodiku ali im smeta što on podržava onoga ko daje Kosovo), smanjuje štetu koju Vučić zbog navedenih političkih procesa ima. Banjaluka to radi jer RS, zbog svog opstanka, mora da teži dobrim odnosima sa Srbijom ko god nju vodio. Ipak, tamošnje rukovodstvo nešto traži zauzvrat.
„FAJRONT“ ZA ŠMITA
Posle rečenog jasno je što je prvi put Kristijan bio za SNS sredstva masovnog (dez)informisanja, gospodin Šmit a ne „visoki predstavnik“. Drugi razlog što je Vučić odjednom, pozerski, rezervisan prema Šmitu, ima američku pozadinu. Vašingtonu je bitno da predsednik Srbije završi predaju Kosova. Prihvatio je plan o faktičkom priznanju naše secesionističke pokrajine, kao i model njegove implementacije (iako srpskoj javnosti poručuje da ništa nije prihvatio, kada je bio nedavno kod Makrona, istakao je da čvrsto stoji iza Plana). Time je otvorio Kosovu vrata Saveza Evrope. Zbog Vučića su mnoge zemlje odustale od prethodnog stava da mu tu nije mesto, jer nelogično je da njihovi predstavnici budu veći Srbi od predsednika Srbije. Ostalo je još da izvede završne veleizdajničke radove.
U takvim okolnostima SAD imaju interes da spašavaju onoga koga danas mnogi u Srbiji prepoznaju kao njihovog kvislinga iz radikalskog sokaka. Radi toga daju mu da se pravi da je veliki Srbin tamo gde im sada nije fokus. Viče zbog predloga rezolucije o Srebrenici. Navodno staje iza Republike Srpske. Priča o srpskoj vojnoj sili. Sve to su prazne priče za zaluđivanje naroda. Mnogo teže su one reči koje je izgovorio Hil kada se okomio na deo opozicije koji insistira na bojkotu. To Amerikanci ne žele. Tako bi Vučić, koji sada treba da ima snagu da završi njihov domaći zadatak, bio oslabljen. Otuda, niko ne treba da se čudi što srpski autokrata ima podršku Bele kuće.
KORISTAN DIKTATOR JE „DOBAR“
Njoj su sigurno sopstveni geopolitički interesi preči od naše ili bilo čije demokratije. Tako je bilo juče, tako je danas, kod nas ili na nekom drugom mestu. Setimo se samo njenog odnosa prema raznim diktatorima, od Norijege do Pinočea. Dok su joj trebali, nije cepidlačila u vezi sa njihovim represivnim delovanjem. Takav stav SAD su imale i prema Titu. Dovoljno je setiti se opravdavajuće teorije jednog njihovog poznatog profesora političkih nauka iz epohe Hladnog rata.
U pitanju je Vilijam Ebenštajn. On je tvrdio da Josip Broz, šta god radio u Jugoslaviji, ne može se tretirati kao diktator. I kada na lokalnom nivou gazi slobode, on, navodno, u globalnim razmerama radi njima u korist. Jer, SAD su lider „slobodnog sveta“ koji se bori protiv sovjetskog totalitarizma. Ako nečija politika njima u toj borbi koristi, onda doprinos nekog malog azijskog, afričkog, latinoameričkog ili evropskog diktatora (tada su bili aktuelni Franko u Španiji ili Salazar u Portugalu) američkim uspesima, anulira sve loše što radi u svojoj kući.
GRAĐANI SU NA POTEZU
To je pragmatična logika velikih sila. Uostalom, normalno je da gledaju sebe. Da nije tako ne bi bile moćne kao što jesu. To ne možemo da menjamo. U pitanju su problemi sa kojima moramo da se nosimo. Ono što možemo, to je da se kao nacija što pametnije postavimo kako bi od neželjenog delovanja eksternih činilaca imali što manju štetu. Prvi korak u tom pravcu je da zauzmemo adekvatan stav prema onima koji vode našu zemlju ili na to pretenduju, između ostalog i na osnovu toga kako se odnose prema stranim faktorima. Oni koji samo misle o sebi, i radi toga su spremni da služe bilo kom centru moći van Srbije, za nju su ozbiljna opasnost. Kupuju svoj politički opstanak opasnim ustupcima!
O tome moramo dobro da razmislimo sada kada nam Hil i Vučić, organizuju izbore i stigmatizuju one koji na njima, po prevarantskim režimskim uslovima, nisu voljni da učestvuju. Da li smo to spremni da prihvatimo, ili ćemo kao građani reći „ne“ prljavim igrama? Na nama je da damo odgovor, a dobro je da kroz paralelu sa RS razumemo da i Srbija ima svog samozvanog visokog predstavnika samo što to naš samodržac i deo opozicije prihvataju iz svojih lično-partijskih računa! Srećom, drugi deo onih iz opozicije koji su i sami pomišljali da će nam beogradski „Šmit“ doneti nešto dobro, shvatili su da nije tako.
Ako u tome istraju, kroz saradnju tih sada stvarno vrednosno evropski orijentisanih političara (insistiranje na poštenim izborima svakako je evropska vrednost) i nacionalno-demokratski nastrojenih snaga, Srbija konačno možda dobije respektabilnu opoziciju! Dok god naša država ne postane demokratska i pravna država, borba za to mora da bude u prvom planu, a kasnije ćemo se, kao što je i normalno u višepartijskom sistemu, deliti oko svih drugih (geo)političkih pitanja.
Autor je istoričar i politički analitičar
Izvor: Link
