Više od dve decenije proveo je na radu u Americi i „ostatku sveta”, a onda je, iako rođeni Novosađanin, mesto za život pronašao u Kragujevcu. Ovde se skućio sa svojom porodicom i zaposlio se, ni manje ni više, nego u gradskoj upravi. Šta više, postavljen je za savetnika u kabinetu gradonačelnika za razvoj organizacije i ljudskih resursa
U vreme kada se odlazak u inostranstvo u potrazi za bolje plaćenim poslom širi po Srbiji poput epidemije, pri čemu je i država u tome svesrdno pomagala, navodno u cilju „smanjivanja nezaposlenosti”, Nebojša Carić, po struci mašinski inženjer, ekspert u poslu kojim se više od dve decenije bavio radeći za jedan prestižan američki institut, rešio je da se vrati i svoje ogromno znanje i iskustvo primeni u Srbiji. Iako rođeni Novosađanin, mesto za život pronašao je u Kragujevcu, gde se doselio sa
porodicom, a posao je dobio, ni manje ni više, nego u gradskoj upravi. I to ne bilo koji posao. Postavljen je za savetnika u kabinetu gradonačelnika za razvoj organizacije i ljudskih resursa.
Možda će mnogi njegovo zaposlenje u Gradskoj upravi i funkciju koja mu je dodeljena pripisati pre svega stranačkoj pripadnosti, naravno onoj vladajućoj, ali, za divno čudo, stvari stoje drugačije. Naime, „naš” Novosađanin nikada nije pripadao ni jednoj partiji, a sve što je postigao u životu postigao je svojim radom, stručnošću i neprekidnim učenjem i usavršavanjem, najduže u Americi, ali i u mnogobrojnim zemljama u kojima je boravio „po zadatku” koji mu je firma dodeljivala.
Radio u 22 zemlje sveta
Glavni razlog što je „imigrirao” u Kragujevac je taj što se njegova ćerka udala za Kragujevčanina. Poslao ju je u Nemačku na studije, a ona je u Frajburgu pronašla supruga Kragujevčanina, koji je tamo studirao, udala se i došla ovde. Stigli su u međuvremenu i unučići, a supruga koja ne radi došla je da im malo pripomogne i tako su se na kraju svi skućili u Kragujevcu.
– Putovao sam po svetu više od dve decenije. Bilo je perioda kada sam veći deo godine boravio u raznim zemljama na različitim kontinentima, pa onda dođem malo ovde, pa povedem familiju tamo, tako da smo živeli kao nekakvi moderni nomadi. Sada smo ovde, kupili smo kuću, videćemo šta će biti dalje. Povremeno me opet pozovu negde, prošle godine sam bio u Belorusiji – tamo sarađujem sa Međunarodnim institutom za menadžment iz Minska. Pre toga sam radio u Brazilu u Sao Paolu i
Riu. Želeo bih da se povežemo sa njima, ali i sa drugim organizacijama i narodima koji su nam veoma naklonjeni, pri čemu mi se čini da nedovoljno koristimo takve prilike, kaže naš novi sugrađanin.
Ovaj svetski putnik usavršavao se prvo u oblasti industrijskog menadžmenta, a potom je specijalizovao opšti menadžment i radio 21 godinu za čuveni „Adižes” institut u Santa Barbari u Kaliforniji, gde je prošao kroz sve njihove obuke. Poslovno je bio angažovan u 22 države sveta od Malezije, Kine, Rusije, Belorusije, preko Ukrajine, Letonije, Turske, Izraela, Engleske, Danske do Kanade, Meksika, Brazila itd. Slali su ga svuda po svetu kao eksperta za oblast kojom se bavio, a to je bila i prava
prilika da kroz posao upozna različite ljudi i njihove kulture, uspostavi kontakte i postavi mostove za buduću saradnju.
Sudbina ga je dovela u Kragujevac, gde posle mnogih svetskih prestonica nastavlja da se bavi onim što je i tamo radio – da prenosi svoja znanja i iskustva i edukuje kvalitene ljude da lakše i brže postanu dobri menadžeri.
– Razvoj ljudskih resursa je nešto što je kod nas zanemareno i vrlo često se poistovećuje sa personalnom administracijom. To su dve različite stvari i dok se ova druga bavi tekućim operativnim, kratkoročnim poslovima (obračun plata, godišnji odmori, zdravstevne knjižice i drugi ne manje bitni kratkoročni poslovi) oblast razvoja ljudskih resursa je dugoročna poslovna funkcija. Ona se bavi privlačenjem, zadržavanjem i obrazovanjem kvalitetnih ljudi, dakle unapređenjem onoga
što se zove ljudski kapital. Mnogi zaboravljaju da živimo u 21. veku, veku ekonomije znanja. Savremena tehnologija je sve dostupnija, ali mnogo je važnije kako će je neko upotrebiti, šta će sa tim napraviti i kako će primeniti svoje znanje, nego da li će posedovati najnoviji model računara, objašnjava naš sagovornik.
Sa neskrivenim zadovoljstvom i ponosom otkrio nam je da će učestvovati u organizaciji prvog Nacionalnog centra za talente u Srbiji koji će biti osnovan u Kragujevcu. Ambicije i planovi su veliki, a cilj je da to bude regionalni Centar za celu Šumadiju. Carić objašnjava da je to centar za celoživotnu darovitost, dakle ne samo za mlade ili probrane, nego će se pratiti populacija od vrtića pa do penzionera koji su aktivni i koji još uvek mogu da daju svoj doprinos.
– U Kragujevcu sam za kratko vreme upoznao nekoliko neverovatnih ljudi koji umeju da naprave takve stvari za koje nisam ni znao da postoje, a kamoli da ih neko ovde pravi. Na primer, otac jednog našeg kolege pasionirani je majstor za izradu muzičkih instrumenata i nedavno je napravio ”irski buzuki”, za koga bukvalno nikada nisam čuo, a on ga je izradio za kupca u Nemačkoj. Onda sam otkrio i stupio u saradnju sa jednim mlađim čovekom koji vodi Majkrosoftov tim za razvoj
programa „Vord”.
– Upoznao sam i neke biznismene iz dijaspore koji su veoma voljni da ulože svoj novac ovde, u naš kraj i naše talentovane ljude. Ali nikako ne bi smelo da se desi, kao što je svojevremeno bio slučaj, da takozvani SIZ za zapošljavanje (pandan današnje Nacionalne službe za zapošljavanje) u Novom Sadu o trošku države pravi selekciju najkvalitetnijih ljudi i upućuje ih na rad u Nemačku i Austriju, što se tada zvalo program za smanjenje nezaposlenosti. To je katastrofalno, kaže
Carić.
Inače, inicijativa za osnivanje Centra potekla je od osnivača i počasnog predsednika MENSE u Srbiji LJubomira Kustudića sa kojim Carić sarađuje. Centar je, inače, registrovan na nivou Srbije, ali još nije aktivan u smislu razvijanja mreže i slično. Očekuje se da će već u novembru doći do prvih aktivnosti.
Centar za talente
Nebojša Carić već dve godine živi u Kragujevcu i za to vreme zadobio je velike simpatije svojih kolega, koji za njega imaju samo reči hvale. NJegov posao vezan je za tri velike reorganizacije – javnih komunalnih preduzeća, gradske uprave i ustanova kulture, gde treba da se izvrši racionalizacija kadrova i da se naprave dugoročni programi kako bi se grad dalje razvijao.
– Moja namera u tome je da svaka od ovih ustanova dobije jedinicu za dugoročni strategijski razvoj. Na nivou gradske uprave grad bi trebalo da dobije jedan centar koji će projektovati njegovu budućnost, o tome kako unaprediti zadovoljavanje potreba građana i kako im pomoći da efikasnije rešavaju svoje probleme. Ono što je u proteklom periodu bio moj glavni posao je pokretanje edukacije iz savremenog menadžmenta. Moram da priznam da je bilo dosta skeptika koji su prognozirali
da se oko ove inicijative neće okupiti više od desetak ljudi, ali prijavila su se 153 učesnika. Radi se o jedonogodišnjem kursu, koji je počeo u januaru. Do sada se iskristalisala grupa od 50 redovnih i upornih ljudi koji aktivno učestvuju, rade „domaće zadatke” i pripremaju se da počnu da primenjuju savremene tehnike i metode upravljanja u svim sektorima gradske uprave. Očekujemo da će ovakve edukacije biti organizovane i za zaposlene u javnim komunalnim preduzećima i ustanovama kulture u
saradnji sa našim Nacionalnim centrom za talente, tvrdi optimistički naš sagovornik.
Dugoročna orijentacija je da se naprave čvrste veze Nacionalnog centra za talente sa našim privrednicima, a zatim da se povežemo sa našim uspešnim biznismenima u inostranstvu. Mnogi od njih su voljni da nešto učine za svoj rodni kraj i da pokrenu nove firme. Neki pionirski poduhvati u tom smeru već su preduzeti i očekuje se da to postane jedan od prioriteta naše politike i uobičajene prakse.
Mnogo je primera koji se mogu preuzeti iz pozitivnih iskustava drugih država, a Carić izdvaja Izrael, gde je deo nezaposlene populacije organizovan u takozvane kibuce. To su komune u pravom smislu, ali istovremeno i visoko profitabilne ustanove. Carić je u okviru svog posla dok je radio za „Adižes” posetio nekoliko kibuca od kojih jedan pravi „pametne” sisteme za navodnjavanje i ostvaruje godišnji prihod od milijardu i po dolara. Drugi kibuc gde je boravio vodi i opslužuje hotele na obali
Sredozemlja. Država im je obezbedila resurse, zemljište, okupila kvalifikovane ljude koji tu rade, žive i školuju se i mogu da napuste kibuc kad god hoće, ali većina njih ostaje doživotno.
Što može u svetu može i kod nas
– I kod nas postoji značajna imovina u gradu i regionu koja još uvek nije stavljena u funkciju stvaranja nove vrednosti. Naši ljudi iz dijaspore su voljni da ulože sredstva i nešto slično moglo bi da zaživi i ovde. U Indiji, na primer, napravljen je veliki „bum” još pre 30 godina, osnivanjem firmi za podršku drugim firmama u inostranstvu. Gotovo 90 posto svih kol centara iz Velike Britanije nalazi se u Indiji. Ali nije reč samo o kol centrima, postoji i druga vrsta
podrške.
– Osim kol centara koji se pojavljuju i kod nas, postoji, primera radi, i jedna računovodstvena agencija koja vodi kompletno računovodstvo za kompaniju iz Čikaga. Tako naši ljudi ovde mogu da zarade dvostruke i trostruke prosečne plate, a sa druge strane poslodavci postižu velike uštede, jer bi za isti posao u Americi ili Švajcarskoj morali da plaćaju ljude ovakvih struka višestruko više, priča naš Novosađanin.
Sa puno elana kaže da je sve što se radi u svetu moguće pokrenuti i kod nas, ali je neophodno raditi na organizovan način, uz mogućnost brzog registrovanja takvih firmi i oslobađanje od poreza i doprinosa u prvoj godini poslovanja. Kao jedan od najboljih primera iz svoje prakse navodi posao koji je obavljao u Brazilu, radeći na programu brzog prepoznavanja rizičnih klijenata, kako bi se u što kraćem roku odobrili krediti za sve vrste kupovina. NJihov slogan je bio „odobravamo kredit za tri
minuta”, uz određene uslove koji se moraju ispuniti. Čitav proces završava se neverovatno brzo, pa nije čudo da ova organizacija u Brazilu ima 35 miliona klijenata.
On smatra da kod nas ima talentovanih ljudi i dobrih ideja, ali da pomoć preduzetništvu nije zaživela i nije sistematizovana u potrebnoj meri. Ne treba zaboraviti da smo u prošlosti imali svetle primere kojih se ne retko odričemo zarad nekih ambicija. Zanemarili smo ono što je nekada postojalo i što je bilo dobro.
– Trebalo bi da se podsetimo da smo nekada imali „Energoprojekt” (jednu od deset vodećih projektantskih kuća sveta), imali smo dva izvanredna instituta u Beogradu „Mihajlo Pupin” i ”Nuklearni centar Vinča”. „Pupin” je svom zenitu imao oko dve i po hiljade magistara i doktora nauka i bio je vodeći institut u ovom delu sveta. Institut u Vinči je bio nuklearni centar koji je šezdesetih godina u svakom trenutku mogao da napravi atomsku bombu. Ovaj centar je rasturen i sada imamo
to što imamo. Tu su bili okupljeni najgenijalniji ljudi sa ovog podneblja, a sada po svetu rade za neke druge centre, plate i interese, kaže naš sagovornik.
On smatra da je neophodno da se otmemo utisku da je ovo „crna rupa” Evrope i da ovde ništa ne može da uspe. Naprotiv, kaže, pokazali smo kroz istoriju da smo uporni i da ne odustajemo lako. Imali smo nekada svoje vizionare, umne ljude, priznate u svetskoj istoriji. Imamo ih i sada, samo im treba dati šansu ovde, u ovoj zemlji.
Izvor: Link
