Kada je 2017. godine objaljeno kapitalno izdanje istoričara Boriše Radovanovića „Istorija Kragujevca” (od praistorije do 1944. godine) u ovim novinama napisao sam, više u šali nego u zbilji, da se ponavlja nešto iz 19. veka, naročito iz vremena Miloša Obrenovića, da u Šumadiju moraju da se dovode učeni ljudi „iz Preka” kako bi nas prosvetili. Aluzija je bila na Borišino poreklo – rođen je u banatskom selu Ravni Topolovac, odrastao i gimnaziju završio u Zrenjaninu, mada mu je porodica poreklom
iz Hercegovine.
Evidentno je da je Boriša Radovanović u proteklih pet decenija više od svih istoričara ostavio pisanih tragova o prošlosti Kragujevca i Šumadije. Od obimnih istraživačkih publikacija, preko studija, monografija, feljtona, do novinskih članaka.
A u Kragujevcu se obreo sticajem okolnosti. Posle završetka studija istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu tražio je zaposlenje, natrčao na oglas Istorijskog arhiva Šumadije u Kragujevcu, prijavio se, bio primljen i tu proveo čitav radni vek. Oženio se Kragujevčankom Zoricom, lekarom, specijalistom interne medicine, s njom ima sina Pavla, diplomiranog psihologa.
Iz više tekstova koje sam pisao o Boriši Radovanoviću izdvajam jedan detalj kada je govorio o svojim počecima.
– Došao sam u Kragujevac, o kome nisam mnogo znao, ali kad sam se već obreo u njemu, čime sam kao istoričar mogao da se bavim – nego istorijom. Naravno, istorijom Kragujevca i okoline. Prvi pisani rad na tu temu ponudio sam listu „Svetlost”, negde 1980. godine. Pisao sam o imanju kneza Miloša Obrenovića za rubriku koja se zvala „Iz naše prošlosti”. Tekst mi je objavio tada stari urednik Života Vasiljević DŽidži i čuo sam da je prokolemtarisao „Ovaj momak bi mogao dobro da piše”.
Od tada je Boriša bio stani saradnik „Svetlosti”, potom ovih novina. Pisao je zanimljive tekstove, na čitljiv i popularan način, prijemčiv širem krugu čitalaca, jer to nisu bile samo suvoparne istorijske činjenice. Objavio je i niz feljtona, koji su uglavnom bili sažeci njegovih obimnih istraživačkih publikacija, prilagođeni novinskim formama.
Pisao je i tekstove koji nisu bili klasični istorijski, Recimo, tokom NATO bombardovanja, kada je Arhiv bio izmešten iz zgrade u Šumaricama, vodio je zanimljive dnevničke beleške koje je pre dve-tri godine u nastavcima objavljivao u ovim novinama, a posle ih je „spakovao” i među korice knjige.
Sklonost za traganje za činjenicama, ali svakako i nostalgija, „uputili” su Borišu da napiše i knjigu o rodnom selu Ravni Topolovac, koju je objavio pre dve godine, a dugo ju je pripremao. Nije hteo da piše o selu kao toponimu, već o njegovim žiteljima, bivšim i počivšim i sadašnjim, starosedeocima i doseljenicima, i zato je često odlazio u Banat. Uvek kada se vraćao govorio je: „Sve opustelo, mnogi poumirali, ovi mlađi su u Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu…”
Nedavno, kada smo poslednji put bili na „čašici razgovora”, bio je vidno zadovoljan jer je priveo kraju još jedan obiman rukopis o, kako je govorio, beogradskom „studenjaku”. I to je tema kojom se dugo bavio, a povod su mu bile godine koje je proveo u Studentskom gradu u Novom Beogradu. Raspitivao se ko bi mogao da mu lektoriše knjigu. I za nju je pribavio bogatu građu – pisanu, foto, živa svedočenja… Priznajem, nisam najbolje shvatio koncept ovog Borišinog istraživanja, ali on se iskreno
radovao njenom objavljivanju. Nažalost, to nije dočekao, ali knjiga će svakako biti objavljena posthumno.
Kada je objavio „Stare kafane Kragujevca”, promocije knjige bile su baš u očuvanim starim gradskim kafanama, a bila mi je čast da sam u timu „promotera”, koji je sastavio sam Boriša od sebi bliskih ljudi, bio i ja. Bilo je to i lepo i zabavno.
Iz bogatog opusa Boriše Radovanovića ipak se izdvaja već pominjana „Istorija Kragujevca”, objavljena 2017, za koju je naredne godine dobio Đurđevdansku nagradu. Na celih 800 strana obuhvatio je period od praistorije do kraja Drugog svetskog i, kako piše u predgovoru, knjiga je „osvetlila sve pojave i oblike koji karakterišu jedno naselje, od njegovih embrionalnih početaka, razvoja i sazrevanja, pa sve do 1944. godine”.
Tada je Kragujevac dobio svoju pravu „krštenicu” i najpotpuniju „biografiju”, jedno reprezentativno delo za grad, ali je Boriša sve sam uradio – čak je finansirao i njeno štampanje, uz izvesnu pomoć prijatelja. Pitao sam ga zašto se nije obratio za budžetske pare, a on je odgovorio:
– Jednom sam, ne tako davno, konkurisao za finansiranje knjige, takođe sa tematikom iz istorije grada, ali nisam prošao. Zato mi sada nije padalo na pamet da to radim. S druge strane, znam i iz svog i iz iskustva drugih kako se političari petljaju u poslovima za koje daju pare („Kragujevačke”, 10.novembar 2017.).
Koliko je „Istoriju Kragujevca” Radovanović seriozno radio govore i izvori koje je koristio. Pored građe Istorijskog arhiva u Kragujevcu, izučavao je fondove Arhiva Srbije u Beogradu, Arhiva Vojvodine, Istorijsku zbirku SANU i Matice srpske u Novom Sadu, arheološku, etnološku i druge zbirke Narodnog muzeja u Kraguejvcu, na desetine starih novina i časopisa, spomenice i almanahe, istorijske enciklopedije. Citirao je ili se pozivao na 500 objavljnih publikacija i naučnih radova koji se na razne
načine bave prošlošću Kragujevca.
„Istorija Kragujevca” jedinstvena je i po tome što nijedan grad u Srbiji nema publikaciju u takvom formi od jednog autora. Postoji istorija Beograda u tri toma koju je svojevremeno priredio Vasa Čubrilović, ali to je zbirka radova više autora sa neujednačenim pristupom i uz korišćenje šarenolikih metodoloških pristupa i uz prisutnu ideologizaciju opisa pojedinih istorijskih razdoblja.
Ova knjiga potom je dobila i nastavak – istoriju Kragujevca od oslobođenja 1944. do 1991. godine. Taman je bila stvorena potrebna vremenska distanca kakva je potrebna istoriografima za pravu meru objektivnosti, a Boriša je u ovoj knjigi objavio sijaset podataka iz svih oblasti života – od privrede do sporta i zabave. NJena vrednost upravo je u dokumentarnosti i faktografskom pristupu, a čitajući ovu knjigu čak i stari Kragujevčani koji su mislili da „u prste” znaju noviju istoriju grada –
shvatili su da je, zapravo, vrlo malo poznaju.
Da je Boriša Radovanović objavio samo ove dve pomenute knjige, Kragujevac bi morao da mu bude zahvalan što mu je ispisao ceo „rodoslov”. A gde je još petnaestak publikacija na istu temu, mnoštvo studija i radova objavljenih u domaćim i stranim stručnim časopisima, ali i u štapmi i lokalnog i naciolanog tipa.
Da bi se imala kompletna slika o Boriši Radovanoviću – istoričaru i čoveku – trebalo ga je poznavati. Bio je izuzetno društven i komunikativan, sa bogatim znanjem odlično je umeo da tumači i savremena društvena i politička zbivanja, ali i da bude duhovit, nasmejan, opušten.
I pošto je stekao penziju nastavio je sa svojim upornim „rudarskim” radom kopanja po prošlosti. Imao je svoj ustaljeni dnevni ritual, ujutru bi prvo kupio dvoje novine, jedne prorežimske i druge nezavisne, uz kafu ih iščitavao i, kako je govorio, upoređivao je njihove sadržaje. Potom bi se latio pisanja i sam sebi određivao kada će praviti pauzu za razbibrigu. Znao je gde se društvo okuplja i nekako mu je, ne samo zbog istorije, najprijemčivija bila „Stara Srbija”. Uvek je dočekivan sa: Evo
nama Boriše.
Nedavno je došao posebnim povodom, da počasti društvo, jer je sin Pavle konačno dobio stalni posao kao psiholog u nekoj beogradskoj firmi. Poduže smo delili njegovu sreću.
U ponedeljak, na dan sahrane. „ekipa” je podelila tugu. Pod ispod stola bio je prilično mokar od „odlivanja za dušu” i „laku zemlju”. Njegova stolica bila je prazna, tako će biti i ubuduće jer je zaslužio dugo sećanje i poštovanje.
IZ RADNE BIOGRAFIJE
Svestrani istraživač
Tokom rada u Istorijskom arhivu Šumadije u Kragujevcu Boriša Radovanović bavio se različitim poslovima. Istraživao je, obrađivao i publikovao segmente iz arhivske građe, vodio je kulturno-prosvetnu delatnost u Arhivu, rukovodio odeljenjem za sređivanje i obradu građe i jedan je od osnivača stručnog časopisa „Šumadijski anali”, godišnjaka koji objavljuje radove iz arhivske teorije i prakse, a od 2004. do 2014. bio je i njegov glavni i odgovorni urednik.
Rezultate svojih istraživanja objavljivao je u brojnim časopisima u zemlji i inostranstvu.
Posebno poglavlje u njegovom radnom opusu predstavljaju radovi iz arhivistike i proučavanja prošlosti naselja u Srbiji, posebno Šumadiji, kao i zaštite nepokretne kulturne baštine. Autor je knjiga „Stari Kragujevac”, „Kragujevac srce Srbije”, „Kragujevac u Prvom svetskom ratu”, „Kafane starog Kragujevca”, „Poslednja odbrana Srbije – legenda o 1.300 kaplara”, „Parlamentarna istorija Srbije u 19. veku”, „Ravni Topolovac”, dve knjige o istoriji Kragujevca, od praistorije do 1944. i od 1944. do
1991. godine, više monografija gradskih preduzeća i ustanova.
Bio je organizator i urednik više naučnih skupova o istoriji Kragujevca i Šumadije, autor brojnih izložbi o prošlosti ovog kraja, saradnik u izradi Srpskog bibliografskog rečnika Matice srpske iz Novog Sada, član Međunarodnog arhivskog saveta iz Pariza.
Izvor: Link
