Kada je prošle nedelje javno prikazan mural sa likom Slavice Urošević Slaje, autora Vuka Enda Đurića, na zidu njenog Dramskog studija i Dečije pozorišne radionice Doma omladine u Kragujevcu, mnogi od nas koji su to videli rekli su: „Moja Slaja”. I, zaista, niko nije rekao neistinu. Svi smo mi – njeni rođaci, njeni prijatelji, njena deca iz pomenutih glumačkih „radionica”, pa i većina starijih Kragujevčana, mogli reći to isto: „Moja Slaja“.
Isto tako sam sigurna da bi većina ljudi koja je Slaju poznavala rekla da je ona bila toliko sebi svojstvena i da nisu u životu upoznali mnogo takvih ljudi. Imala je svoj stil oblačenja, svoju pesmu, svoj način plesa, svoju Tašu, svoju Teru, svog Uroša, svoju „francusku tortu”… Dakle ,bila je „sva svoja”, a davala se toliko drugima.
Odavno sam prestala da brojim i izgubila broj glumaca i glumica, dramaturga, reditelja, kamermana, organizatora… koji su izašli iz Slajinog Dramskog studija i Dečije pozorišne radionice i zaigrali na filmu, televiziji ili daskama pozorišta širom Srbije. Neki od njih su postali „evropske nade”.
Ali, nije ona bila samo „duhovna majka” filmadžijama i pozorištancima, ona je to bila svima koji su se izlegli iz njenog jata u Domu omladine. I ne samo to, ona je bila „majka” svakom povređenom detetu, svakoj nezbrinutoj, zanemarenoj mački ili psu, što bi danas rekli – „svakom potrebitom”.
Za nas koji smo joj bili bliski bila je ona koja će da vas udari po nosu da se rasvestite u svojim stranputicama, svojim zabludama, samosažaljenjima, sebičluku. Vikala je i na publiku pred početak predstave, dok smo se gurali da svi stanemo na one priručne klupe, sedišta, nekad birajući i pod, samo da prvi odgledamo novu predstavu.
Mislim da sva deca koja su izašla iz Dramskog studija i Dečije pozorišne radionice Doma omladine u Slajino vreme imaju ne samo golemo znanje o životu, o filmu, o kulturi uopšte, o politici, ekologiji, toleranciji prema različitom, religiji, horoskopima…, nego i svoj arsenal psovki koji su poneli od Slavice Urošević Slaje. Ona nije birala reči kada je trebalo neke istine da im utuvi u glavu, zbog čega su njeni glumci sebe zvali „Slajini debili”. Ti „Slajini debili” najbolje su
odslikali njen duh u filmu „Čvorovi” koji se i dalje prikazuje na svakom „BašT(e)atru”, gde glavna nagrada nosi njeno ime. Ima ga i na „Ju tjubu”. Hoćete da ponesete tu nagradu kući, onda saznajte ko je osoba čije ime imate čast da nosite na svom priznanju.
Teško je reći da li smo se sa Slajom više smejali, više plakali, više svađali, više vikali, ili više pretresali život i sve ono što on donosi. Sve je to bilo upakovano u paket njenog prijateljstva.
Ipak, postojali su i oni koje nije volela. To su bili svi oni „njanjavi” slatkorečivci, svi licemeri, svi „identifikovani sa agresorom”, svi stvarni agresori na ljude, društvo, grad, državu, etiku i estetiku. Ako od mene kao njene prijateljice tražite da se umešam u Božji posao, pa da rastumačim zašto je Slaja prerano otišla od nas, mogu da vam kažem samo jedno: Nije mogla da podnese svet ovakav kakav je danas. Nije mogla da podnese te promene u ljudima, kompromise, nepoštenje, korupciju koja
je danas svuda oko nas, što bi rekli „ko dobar dan”. U njoj je prevagnula potreba za smislom, metafizička žeđ, a svi znamo kako se žeđ gasi.
Mogla je ova priča i drugačije da izgleda, baš kao što je i kraj Slavice Urošević Slaje mogao biti drugačiji. Mogla sam da vam pričam o njenim predstavama, njenim nagradama, ne zna im se broj, priznanju ravnom današnjoj Đurđevdanskoj nagradi grada Kragujevca, učešću u savetima grada, uzdanici kragujevačkog Doma omladine, onakvog kakvog ga pamtimo u njegovih sadašnjih 75 godina. Mogla sam da vam pričam o njenom braku sa Šaretom, još jednom legendom grada Kragujevca, o knjigama koje je volela i
pesmama, naročito pesmama, o tome kakve veze imaju ona i Silvija Plat, ali ne danas, ovoga puta.
Slaja danas stanuje u našim srcima. Na vratima svakog srca iscrtan je isti ovakav mural kao što ga je upravo dobio Dom omladine u Kragujevcu. Mural sa osmehom koji vas odmah ozari i vrati vam sunce u ovu mračnu svakodnevicu.
Izvor: Link
