Filmska snimateljka Marija Đoković prvi put se našla u ulozi reditelja jednog dokumentarnog filma, zajedno sa Natašom Janković, producentkinjom. Taj prvenac pod nazivom „Rudarke” okitio se prvom nagradom za dokumentarac u trajanju do 50 minuta na uglednom Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma – Martovskom festivalu u jubilarnom 70. izdanju.
Put do ovog velikog uspeha započet je za Mariju još tokom studija na Fakultetu dramskih umetnosti kada je sa grupom kolega bila angažovana na snimanju reklame za jedan privatni rudnik. Upoznali su tom prilikom rudarsku nadzornicu koja je ostavila snažan utisak na sve i poželeli su da snime film o njoj.
Međutim, ona je ubrzo napustila posao u rudarstvu i odselila se u Nemačku. Nastavila sam istraživanje i kasnije obišla nekoliko rudnika u Srbiji kako bih uradila seriju fotografija o ženama koje tamo rade. Ujedno sam na taj način birala junakinje za svoj film, kao i rudnik u kome bismo snimali, kaže Marija.
Serija fotografija koja je tom prilikom nastala bila je predstavljena beogradskoj publici na izložbi u galeriji „Štab” i donela domaćem izdanju časopisa „Necionalna geografija” nagradu za najbolju reportažu među 40 izdanja „Nacionalne geografije” u svetu.
Rudarke su tema kojom se bavila nekoliko godina, što kroz fotografije, a kasnije kroz film. Kako kaže Marija, među prijateljima i kolegama poznatija kao Maja, drugačije je nemoguće, jer autor dokumentarnog filma mora dobro da poznaje svoje junake, a sa druge strane potrebno je da mu junaci veruju jer ga puštaju u svoj život.
To je glavni razlog zašto je ona jedan od autora filma, potpisujući svoju prvu režiju, jer je provela najviše vremena sa tim ženama. Školovana je za direktora fotografije, što je prvi čovek do reditelja, kako kaže, kada je autorstvo na filmu u pitanju, tako da danas postoji trend da glumci uspešno režiraju filmove i serije, a direktori fotografije su, kako napominje, više nego sposobni za to.
Film prati dve nedelje u životima žena koje rade u najstarijem rudniku mrkog uglja u Srbiji. Sniman je u Resavici i Senjskom rudniku koji pripadaju firmi „Rembas”. Mlada upravnica rudnika je prva žena na toj poziciji ikada i zajedno sa poslednjom ženom koja je ostala da radi na separaciji uglja čvrsto veruje da je ravnopravna sa svojim muškim kolegama, dok se ostale rudarke pitaju da li im je feminizam doneo samo dobro, upoznaje nas Maja sa sižeom ovog dela.
Junakinje filma, kaže ona, rade u svim prostorima rudnika u kojima rade i njihove muške kolege uključujući i jamu. Razlika je u tome što u jami ne obavljaju najteže fizičke poslove, već su nadzornice geološkinje, inženjerke rudarstva. Samo jedna akterka filma ne radi u jami, već na površini, na separaciji uglja, ali ona obavlja teške fizičke poslove zajedno sa muškarcima i jedina je preostala žena na tom poslu.
Na pitanje zašto se o rudarkama tako malo zna kod nas Maja kaže da je nedavno naišla na članak o najpoznatijim ženama koje su se u Antičkoj Grčkoj bavile filozofijom. Pre toga je čula samo za jednu, za Hipatiju i to zahvaljujući igranom filmu „Agora” koji obrađuje njen život, a u školi nije učila ni o jednoj.
Zašto je to tako? Očigledno da naše društvo do skoro nije mislilo da su žene koje rade u rudniku bitne, smatra se da tamo najpre rade muškarci, što je i tačno jer njih ima u najvećem broju i oni su ti koji kopaju ugalj, bez čega ne bi bilo eksploatacije rude ni samog rudnika. Ali, sve to ne ponipštava činjenicu da zajedno sa njima rade i žene, smatra Maja.
Film „Rudarke” je prvi na kome je ona, pored režije, radila i kao direktor fotografije. Na većim projektima, to jest popularnim filmovima i serijama još nije imala prilike da radi kao direktor fotografije, već kao jedna od osoba u sektoru kamere.
Posao je tako organizovan, pojašnjava ona, kao što reditelj ima pomoćnike i asistente, tako i direktor fotografije ima svoj tim koji sprovodi njegove ideje. Ona je imala prilike da u sektoru kamere radi na nekoliko projekata koji su poznati široj publici, kao serije „Čizmaši”, „Močvara”, „Pad”, „Tajkun”, film „Ajvar”.
Majin rediteljski prvenac finansijski su podržali Filmski centar Srbije i Ministarstvo kulture. Sada, posle velikog uspeha, ona ne očekuje pozive da režira i snima. Misli da je za osobu njenog profila potrebno mnogo više rezultata i uspeha da bi bila zapažena i dobila poziv za veći angažman.
I inače se, kako navodi, u životu trudi da ništa ne očekuje, već da sama pokreće stvari do kojih joj je stalo, makar koraci bili sitni. „Rudarke” su projekat koji je sama osmislila, niko je nije zvao da režira i snima, tako da je, po njoj, realnije razmišljati o sledećoj temi za film, nego nadati se nekom važnom pozivu.
Festivalski život filma obično traje tri godine, tako da će autorka sa saradnicima slati film na još dosta festivala u zemlji i u svetu, pa se nadaju da će biti selektovan na još nekom zanimljivom festivalu.
Što se tiče Kragujevca, Maja ima ideju da njeni sugrađani vide ovo ostvarenje.
Ne znam kada bi film mogao da bude prikazan u Kragujevcu. Trenutno smo u fazi festivalskog života filma. Nisam sigurna ima li Kragujevac festival sa selekcijom dokumentarnog filma. Ukoliko nema, pokušaćemo samostalno da organizujemo projekciju, navodi Maja.
Ona je radeći na filmu otkrila istorijsku vezu između Kragujevca i Senjskog rudnika, jer iz Senjskog rudnika, kao najstarijeg rudnika mrkog uglja u zemlji, krenula je industrijalizacija čitave zemlje i to preko Kragujevca. Tako je prva sijalica u Srbiji zasijala u Kragujevcu, zahvaljujući snabdevanju ugljem iz Senjskog rudnika, upoznaje nas Maja.
Ova skromna devojka koja više voli da o njoj govore njena dela, zadovoljna je što se bavi onim što voli, svesna da svaki posao ima dobre i loše strane. Pre nego što je upisala kameru četiri godine je u rodnom Kragujevcu studirala engleski jezik, ali je od malena volela da se bavi filmom i uspela je da položi prijemni na FDU.
Izvor: Link
