Srpski kulturni klub je prolazio kroz krize, svađe i nesuglasice. Nesloga je dominirala kada su sa životne scene nestali Sveta Savić, Toza Miloradović. Jakšić, Đukić i drugi stariji članovi. Kod nas mlađih vladala je nepotrebna ljubomora. Bila je stvar prestiža ko će da bude na kom položaju. Kupili smo zajednički kuću u Nort Melburnu. U Klubu glavni igrači u to vreme bili su Mladenović, Nikašinović, Milutinović, Banjanin, Danica Đokić, otac Miroslav Mića, Sava Gazdić.
Lažne optužbe za proneveru
Posle smrti Toze Miloradovića, koji je bio ključna osoba u vezi štampanja lista „Srpske borbe” i autoritet u Centralnoj upravi, ja sam preuzeo skoro sve njegove obaveze. Štampanje novina prihvatili smo na sebe ja i Milutinović. Analizirao sam probleme. Morali smo da unapredimo distribuciju. Štampanje je vršeno u mojoj kući u Nort Melburnu. Kasnije, kada je ta kuća prodata, jer nismo mogli da je izdržavamo, preselio sam se i kupio manju moderniju štamparsku mašina, koju sam smestio u garažu
moje kuće u Avondale Hignts. Zbog posla, na stan sam primio knjigovođu Mladenovića.
Međutim, tenzije u klubu rastu. Zavist, ljubomora prema meni postaju sve očiglednije i veće. Najveći teret sam ja primio na svoja pleća. Prihvatio sam se najtežih poslova, štampanja i distribucija novina. Posle štampanja, novine su naravno morale da se saviju, spakuju, adresiraju i šalju širom Australije. Nikašinović je iznenada digao hajku na mene. Tvrdio je javno da imamo manjak u blagajni i da sam ja kriv za to. Napisao je prijavu i poslao Centralnoj upravi u Čikagu. Sa svih strana
poznanici me pitaju otkud to i šta je to, zaboga? Savetuju me prijatelji, gledaj da to središ.
Ja se razletim pokupim svu arhivu i finansijske izveštaje i vozom odem za Adelajd. U njemu je zasedao pododbor, u kome je bila familija Puselje. Oni su bili poštovani kao veoma iskrena i ozbiljna porodica. Gospođa Puselje radila je u banci i zbog nje sam najviše doputovao. Da ona, kao stručna i cenjena, sve pregleda i da se iznese istinu na videlo. Posle osam sati putovanja, prime me odmah. Gledaju me i vrlo ljubazno mi kažu:
– Dajte, molim vas, greška, gospodine Jevtoviću, nećemo mi taj materijal da kontrolišemo. Mi vama verujemo!
Ja sam se zahvalio na poverenju i preklinjao da to urade zbog mene i da pošalju izveštaj, ma kakav bio, Centralnoj upravi u Čikago. Posle iscrpnog pregleda, nađen je manjak od dvadeset dolara, uz obrazloženje da se meni duguje trista dolara, za poštarinu, slanje novina i kupovinu štamparskog tonera. Drugim rečima, nema manjka! Potvrdili su moje tvrdnje da se radilo sve po zakonu i da su lažnim optužbama iz raznoraznih razloga želeli da me smene i preuzmu razrađen posao.
Posle toga Centralna uprava je reagovala i napravila kadrovske promene, izbacivši pojedine huškače. Bilo nas je jako malo, a sada još manje.
Nevoljama nikad kraja. Sledeći napad na moju ličnost i moj rad došao je, neočekivano, od Save Gazdića. Huškači ga nagovoriše da napiše Centralnoj upravi da sam ga pokrao i da sam mu uzeo penzionerske čekove. Od njega sam se takvoj podlosti najmanje nadao. Bio je teško bolestan i u bolnici. Redovno sam ga obilazio i odnosio mu poštu, kao i njegove penzionerske čekove kad stignu. Kad sam saznao da me on okrivljuje, zaprepastio sam se.
Huškači i on nisu znali da novac sa čekova ne može niko drugi da podigne, dok ga on ne potpiše. Policija je proverila potpise i odbaci njihovu tvrdnju. Centralna uprava odbija tu sramnu optužbu. Postiđen Gazdić se povukau u mišju rupu. Neka mu Gospod oprosti taj sramni čin.
Ekipa mala, ali odabrana, ipak ostala: Toma Banjanin, Danica, otac Mića i ja. Nismo mogli da otplaćujemo novu kuću. Dali smo oglas i prodali je za nekih šest hiljada dolara. Od tog novca kupljena je druga štamparska mašna za četiri hiljade dolara, plaćeni računi i advokati i nešto malo hteo sam da pošaljem u Centralnu upravu. Međutim, oni mi odgovaraju:
„Gospodine Jevtoviću, ne treba nama novac da šaljete. Nama novac ne treba, nego da se novac usmeri za Sidnej”.
I tu je bilo zlonamernih komentara – zašto je prodato, gde je novac od prodaje i sve po starom receptu nepoverenja prema meni. Tom protivljenju doprineo je i Odbor u Sidneju, koji nije mogao da svari da se novine štampaju u Melburnu. Zahtevali su da se štamparija preseli u Sidnej. Da bi u toj nameri uspeli, žalili su se da ne primaju redovno novine, da ih pojedinci ne dobijaju uopšte.
Napadima je koordinirao njihov poverenik za novine, čijeg imena se nažalost ne sećam, mada mislim da je Kujević.
Centralna uprava je već bila prezasićena raznim optužbama i ogovaranjima, te naredi da se štamparska mašina iz moje garaže prenese u Sidnej. Na dan moje slave, 20. januara, zaustavio se veliki kamion ispred moje kuće. Na vrata mi je, nepozvan, zakucao i ušao Draja Pantelić. Za njim i vozač Marko Bošnjak. Izvinili su se što su baš danas došli. Gledao sam ih prezrivo. Natovarili su mašinu u kamion i odvezli je. Tako bedno preseljena je štamparija za Sidnej.
Deklarisani kao državni neprijatelji
Život piše romane, a novo poglavlje Centralne uprave započelo je smrću predsednika dr Slobodana Draškovića. Klub prolazi ponovo kroz veliku krizu. Nastupilo je veliko neslaganje u samoj Centralnoj upravi i isto tako i po njihovim odborima. Tako divna nacionalna institucija, čiji je svetli plamen osvetljavao srpsku naciju u dijaspori, polako tinja i, nažalost, nestaje. Poslednji predsednik u Viktoriji bio je Toma Banjanin.
Bilo je tu i lepih momenata, treba pomenuti da je on jedini Klub koji nije dobio pomilovanje od totalirizma komunizma, već je ostao neprijatelj broj jedan. Svima nama, članovima Viktorije, zabranjen je ulazak u Jugoslaviju, sve do devedesetih godina prošlog veka.
U strogo poverljivim izveštajima, koje je vodio Sekretarijat unutrašnjih poslova, jasno stoje imena svih osoba, članova Kluba koji su deklarisani kao državni neprijatelji, kao i Srpski sportski klub, koji je smatran kao najozloglašeniji od svih klubova u Australiji.
Koristeći tu arhivu kao građu Marko Lopušina napisao je knjigu „Ubi bližnjega svoga”. Posle smrti Draškovića, dolazi i do velikog neslaganja i do unutrašnjih trvenja u Centralnoj upravi Čikaga. Kada se zaljuljao bastion, neslaganje se prenelo na sve pododbore. Mnoge stvari su nečasno završene, ali to moramo prepusti Božjem sudu da da zadnju reč.
Pored Fudbalskog kluba „Srbija”, gde sam uglavnom bio aktivan, dobio sam poziv od O.S. četnika Ravna Gora. Rado sam prihvatio. U toj organizaciji, bio sam na čelu, kao Predsednik niz godina. Bila je to dobra grupa ljudi koji su se iskreno borili za spas i slobodu Srbije. Svi su bili zabeleženi u tajne teftere u jugoslovenskoj ambasadi i svi su imali zabranu ulaska u Srbiju.
Takođe, bio sam prvi govornik radio stanice „3 ZZZ”. Uspeo sam da izdejstvujem da program počne interpretiranjem himne „Bože pravde”. „Zašto je to toliko važno? U to vreme pominjanje himne „Bože pravde” bila je tabu tema, kako u Jugoslaviji, tako i u dijaspori. Etiketirana je ružnim nazivima, ali najviše su je nazivali „Četničkom himnom” i da to ne treba da se emituje. Hvala Bogu, taj stav je prevaziđen, program radio stanice „3 ZZZ” bio je od velike važnosti za zajednicu, u kojoj je
jugoslovenstvo bilo vrlo jako.
Nastaviće se…
Izvor: Link
