Francusko-nemački plan, koji niti je legalan niti je legitiman, očigledno je postao nova i jedina platforma EU za Srbiju. On se već i primenjuje u praksi. Na osnovu čega? Ko ga je potpisao? Gde je ratifikovan?
Tokom perioda sveobuhvatnog podjarmljivanja indijskog potkontinenta britanska kolonijalna uprava delila je tamošnje stanovništvo na četiri kategorije: Englezi, Anglo-indijci, Indijci i divlja plemena. Za ove prve je jasno ko su i oni su pisali zakone.
Drugi i treći bejahu što lokalci koji su radili za kolonijalnu upravu i tako sticali određene sinekure i zvanja u birokratskom aparatu, što predstavnici viših kasti integrisani u imperijalni poslovni sistem od kog su mogli prihodovati i na ove dve kategorije su primenjivani zakoni.
Najgori status namenjen je četvrtoj grupi, za njih većina zakona jednostavno nije uopšte važila. Zato i nisu imali bilo kakva prava. Kakva to prava mogu imati divljaci? Najpre da se civilizuju, potom da im se postepeno dozvoljavaju određena prava.
Posledice takvog pristupa osećaju se i dan danas. Te posledice su i ključna prepreka srdačnije saradnje Indije sa zapadnim metropolama. Čak i kada im se geostrateški interesi poklapaju ostaju brojne zadrške i nepoverenja tokom razgovara o konkretizaciji međusobnih ugovora.
Ulrih Bek je svojevremeno konstatovao: „svako ko je sprovodio kolonijalne ratove odgovoran je onda i sada!” Zvaničnicima iz EU, bilo da se radi o predstavnicima briselske evrobirokratije ili vodećih država ovog saveza angažovanih oko „kosovskih pregovora” – to i dalje nije belodano.
EU gubi Srbiju
EU gubi Srbe i Srbiju. Nepovratno i na dugi rok. Toliko dug da bi se moglo reći i trajno. I džaba tu privid tim „novim Englezima” kako imaju još čitavu garnituru „Anglo-indijaca” i „Indijaca” koja je spremna da im služi.
Njima u Briselu može se činiti da su blizu, još samo jednu stepenicu ili jedan potpis „daleko” od „faktičkog priznanja” i odluke kojom bi se legalizovala sva nepočinstva počinjena od strane Brisela prethodnih četvrt veka. I ne samo Brisela, naravno. Ali, ovde je reč baš o Briselu.
U NATO niko od balkanskih naroda nije žurio. I na kraju su tamo, izuzimajući Srbe – završili svi! Da nije Srba tamo bi skončala i BiH. U EU su želeli i bukvalno svi balkanski narodi. I na kraju ih je tamo završila svega polovina, a i dometi njihovog članstva nisu nešto epohalni.
Za razliku od NATO pakta – EU je imala širok manevarski prostor za delovanje koji joj se pružao zahvaljujući raširenoj slici o uniji zasnovanoj na pravu i pravilima, uređenim odnosima. Ispostavilo se, međutim, tokom angažmana na Kosovu i Metohiji od druge polovine 1990-ih godina pa naovamo – da u pristupu EU nema ni prava ni pravila, niti ima uređenih odnosa. O ciljevima se ne razgovara sa zainteresovanim stranama, oni se unapred definišu, a zatim shodno njima se sprovode krajnje beskrupulozno i besprizorno sprovode najrazličitije odluke.
Francusko-nemački plan
Po svemu sporni francusko-nemački plan, koji niti je legalan niti je legitiman, očigledno je postao nova i jedina platforma EU. On se već i primenjuje u praksi. Na osnovu čega? Ko ga je potpisao? Gde je ratifikovan?
Galerija likova koja dolazi svake nedelje iz Brisela ubeđuje nas u sasvim suprotne principe rada, oni su kadri da mesecima ili čak godinama raspravljaju o kvotama u proizvodnji hrane za ribe. Na koliko će se samo direktiva i preporuka oko toga pozvati, šta će sve Narodna skupština Srbije morati da usvoji da bi se ta stvar regulisala?
Gde su sada direktive i preporuke, međunarodno pravo i rezolucije međunarodnih organizacija kada se govori o Kosovu? Kakva je tu uloga Narodne skupštine? Zbog čega upravo EU svesno zaobilazi i namerno zanemaruje najviše predstavničko telo u zemlji kandidatu po ovako značajnoj temi? Čemu susreti po briselskim hodnicama i tajna diplomatija?
Među bestselerima na engleskom govornom području prošle godina bila je i knjiga Orlanda Fajdžisa Priča o Rusiji. Iako je Fajdžis, nesumnjivo, jedan od najboljih poznavalaca ruske istorije u Velikoj Britaniji, rad je pisao u vremenu žestoke konfrontacije sa Rusijom i izvođenja propagandno-psihološkog rata ogromnih razmera, pa su mu i zaključci otprilike takvi. Ukratko, Rusija propada na svakih 100 godina, pa je nestabilnost kontinualna (odmah pada na pamet kontrateza koja glasi – ako je ova tvrdnja tačna, zašto Rusija već nije i trajno propala?), a za sadašnje stanje ponajviše je kriva nepredvidivost Putina koji u toj kontinualnoj nestabilnosti odlično „pliva”.
Svi krivi, osim EU
Tu i tamo daje se po neki širi i kompleksniji osvrt na ostale faktore rasta antizapanjačkog sentimenta među ruskim stanovništvom. Pravdaće se na istovetan način od strane zapadnih teoretičara (moguće je baš britanskih, oni su u tom poslu ipak najozbiljniji) i događaji koji će neminovno uslediti među Srbima i u Srbiji. I koji će ostaviti posledice onda i sada, odnosno i danas i ubuduće.
Biće tu krivi i kontinualna nestabilnost društva koje stalno propada (tu su tezu već razradile perjanice autošovinističkog pokreta), i neki novi „srpski Putin” koji će u takvom poretku „dobro plivati”, i Crkva koja promoviše „okamenjeno srednjovekovlje”. Svi će biti krivi – osim onih koji su nas u ovu situaciju doveli. EU je kategorizovala Srbe među divlja plemena, na Srbiju se ne primenjuju zakoni civilizovanog sveta, za nju nikakva pravila ne važe. Zato se i otvoreno može pozivati srpsko rukovodstvo da faktički prizna Kosovo? Inače će Srbija „propustiti brojne šanse.”
Nedavno je Marija Zaharova naglasila: „Srbija će se slomiti ili će se boriti za svoje nacionalne interese.” Apsolutno tačno. Došlo se do one tačke razdvajanja sa „ili” – ili slom ili nacionalni interes. Da, odbrana nacionalnih interesa košta, često je i teška i neizvesna. Ali, slom je gori i od svake teške i neizvesne borbe. Gori je i od poraza u toj borbi. Jer, slom znači i gubitak dostojanstva. U ovoj i ovakvoj situaciji znači to i dobrovoljni pristanak na svrstavanje među „divlja plemena”.
Njima u Briselu može se činiti da su blizu, još samo jednu stepenicu ili jedan potpis „daleko” od „konačnog rešenja”, ali tako se činilo i njihovim prethodnicima, makar tri puta u prethodnih 100 godina. Iz sopstvenog iskustva ništa nisu naučili. Valjda i zbog toga što o upravljanju divljim plemenima i nema šta mnogo da se uči. Regrutovali su „elitu” iz druge i treće kategorije, misle završiće im posao.
Krajnji ishod ovoga što upravo gledamo biće ekstremno antizapadno usmerenje srpskog nacionalnog korpusa do kraja ovog veka. Toliko ekstremno – da će zaprepastiti i Fajdžisa. Toliko ekstremno – da će odnekle početi i da šteti srpskim nacionalnim interesima. Toliko ekstremno – da će biti uporedivo samo sa sličnim trendovima u bliskoistočnim društvima. Toliko ekstremno – da će možda postati i iracionalno.
Srpsko antizapadnjaštvo vezivaće se za procese dekolonizacije i resuverenizacije, što će afirmisati ideal slobode i pokrenuti nacionalno okupljanje oko njega. A to je – istorija pokazuje – najjači faktor homogenizacije. Jači od ideala blagostanja, bogatstva, pravde ili mira.
EU gubi Srbe i Srbiju. Nepovratno i na dugi rok. Mera odbrane za Srbe i slobode za Srbiju postaje beskompromisna borba protiv EU. Na korist ili na štetu, na žalost ili na sreću, to je posmatrano iz tekuće perspektive teško predvidivo, a uostalom – to je sada sasvim i svejedno. O tome će priče biti kasnije, nakon što se diskurs uobliči, a proces dobije svoje detaljnije obrise.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Sputnjik
Naslovna fotografija: Alexey Vitvitsky, RIA Novosti via Sputnik
BONUS VIDEO:
Izvor: Link
