Obratili su nam se građani koji prolaze ispod nadvožnjaka Ulicom Jovana Ristića(nekadašnja Filipa Kljaića), gde se još pre 15 godina preselio deo uličnih prodavacasa buvljaka. Oni rezignirano kritikuju što se ništa ne preduzima da se taj prostor uredi i počne na nešto da liči. Gomila smeća je svuda naokolo, a smrad se širi na daleko.
Kažu da niko nema ništa protiv ljudi koji tu prodaju neku robu i pokušavaju sebi da obezbede po koju crkavicu ne bi li sastavili kraj s krajem. Znaju da je to teška socijala koju ni inspekcijske službe ni komunalna policija ne diraju upravo zbog toga, ali im zameraju na aljkavosti i smeću koje ostavljaju za sobom.
Više desetina kubika otpada i starudije navučene sa svih stranaradnici JKP „Šumadija” nedavno su odneli, ali opet se taj prostor puni đubretom i izgleda da tome nema kraja.
U pobočnoj ulici čak na 400 metara je samo jedan kontejner. Tražili su da se postavi takozvani čamac kontejnervi, koji se koristi u građeviarstvu za šut, i koji bi se povremeno praznio, ali im grad nije izašao u susret.
– Pitao sam ih da li imaju neko udruženje da preko njega traže stare tezge sklonjene s pijace, da taj prostor na nešto liči.Ako se već gleda kroz prste toj socijalnoj kategoriji stanovništva kako bi mogli nešto da zarade, valjda mogu i da ih nateraju da povedu računa o okolini. To gradsko ruglo vide i ljudi koji prolaze vozovima. Mora da postoji rešenje. Ovakvi delovi grada su sramota za sve, a to nije od juče, kaže sagovornik koji je insistirao na anonimnosti, s obzirom da tuda često prolazi
i svaki put se iznervira.
Roba iz kontejnera i podruma
Dolazak novinara među prodavce ovog buvljaka prihvaćen je s rezervom, odbijaju da govore o ovome, a tek da se fotografišu – nikako. Neki su ipak izašli u susret.
– Ovde radim jer sam prinuđen. Ne primam socijalnu pomoć, niti imam drugih prihoda. Radio sam deset godina u „Zastava tapacirnici” i 1994. sam dobio otkaz. Tada je počeo raspad firme. Onda sam radio u „Čistoći” nekih pet godina, ali su to bili oni privremeni i povremeni poslovi, najmanje plaćeni. Imam 62 godine i samo deset godina uplaćenog staža, tako da ni penziju neću da imam. Opredelio sam se za ovu prodaju, jer sam morao. Robu nabavljam uglavnom iz kontejnera. Tu sam i po najvećoj
vrućini i najvećoj hladnoći. Kapne po hiljadu-dve dinara, za mene i ženu dosta. Doduše, ona radi u bolnici za minimalac, kao pomoćno osoblje, priča jedan od prodavaca svega i svačega.
Došao je, kaže, na ovu lokaciju pod nadvožnjak kada je Verko bio gradonačelnik.
– On nam je dao to mesto, ali nikada nisu postavili ni jednu kantu za smeće da možemo da bacamo ono što nam ne treba. Što ne postave kontejnere u Ulici Vojvode Stepe, ima samo jedan na 400 metara odavde? Svi kukaju samo na nas, kaže ovaj prodavac.
Ne brani on svoje kolege, kaže ima i njih aljkavih, ali bacaju ljudi i iz obližnjih kuća i oni preko pruge, a dovoze i sa strane džakove i bacajuih iza ograde.
Njegovo mišljenje deli i Gaši Skender (54).
– Pod ovim mostom sam već 15 godina. Prodajem polovne stvari. Mene ljudi zovu da radim po kućama, po podrumima na raščišćavanju i tako dobijem dosta robe koju bi inače bacili. Ali i kad nešto zanimljivo nađem po kontejnerima donesem ovde i prodajem. U zavisnosti od kvaliteta robe i potrebe naroda zavisi zarada. Oseća se kriza i ovde, mada mi stalno živimo u krizi, kaže Gaši.
Dodaje da čovek mora da radi i živi pošteno od svog rada.
– Samovoljno sam prekinuo socijalnu pomoć od početka korone. Ja sam pobožan, verujem u Boga i zahvalan sam mu što svojim rukama mogu sam da privređujem. Dokle god budem mogao da hodam zarađivaću za svoju porodicu. Kad to ne budem mogao, onda je moralno uzimati socijalnu pomoć, objašnjava Gaši. On je nekoliko godina radio u „Čistoći”, ali pod ugovorom. Obećavali su mu posao za stalno i na kraju je izvisio, iako je davao sve od sebe na radnom mestu, priča setno. Osamdesetih je radio i u
„Zastava lakirnici”, ali fabrika je ugašena.
Onda mu ništa drugo nije preostalo nego da „postane svoj gazda”. Bez početnog kapitala to ne ide i zato se opredelio za prodaju polovnih stvari na ovom buvljaku. Važno je, kaže, da ga niko ne dira. Kupci su mu iz svih slojeva društva. Ima divno obučenih gospođa i gospode, onih koji vole da se cenjkaju, pa i onih koji daju i više od cene. Uglavnom, zadovoljan je prihodima.
Gaši kaže da ovde ne može da se napravi kapital, ali može bar lepo da se pojede.
– Što se tiče građanske policije i komunalne, ne diraju me, hvala im za to. Ali, mi smo krivi što bacamo krpe i sve ono što nam ne treba i tako skrećemo pažnju na sebe. S druge strane, građani dolaze, parkiraju auta i izbacuju sve živo iz gepeka. Mi ovde ne prodajemo fotelje, kauče i druge kabaste stvari, a ovde se baca i to. Bacaju i kad pospremaju dvorišta – granje, drveće, plastiku i drugi otpad. To je problem i za nas ne samo za „Čistoću”. Hvala im što dolaze i što su mnogo puta odvozili
đubre, kaže Gaši.
Njegov predlog je da grad postavi kamere na par mesta i neka se vidi sve ko šta radi. Neka mu šalju na kućnu adresu kaznu, pa kad plati dva-tri puta više mu neće pasti na pamet da tu parkira auto i baca smeće.
Beskućnik i bez lične karte
Najkritičniji je Rajko Živković koji ima tezgu, mada malo prodaje i na trotoaru, i to mu je jedini prihod. Pokazuje nogu u kojoj je ugrađena šipka i šrafovi, imao je, kako kaže, tri operacije. Godinu i osam meseci je bio zbog te povrede bez prebijenog dinara.
Skoro je bio nepokretan, ali snagom volje danas hoda. Nije postao korisnik socijalne pomoći, nema ni krov nad glavom i „nevidljiv” je za ovo društvo, s obzirom da nema ni ličnu kartu, a nema ni način da je izvadi.
– Predao sam za ličnu kartu, a vodim se preko Beograda. Onda ja nisam ja, iako sam u Kragujevcu rođen. Beskućnik sam, bez adrese, nepostojeći čovek za sistem. Pokušao sam preko biroa zapošljavanja da regulišem za ličnu kartu, ali ne može, kaže Rajko šireći ruke i sležući ramenima.
Prekinuli smo ga u pola jela. Narezao je slaninicu, hleb i luk, a pored je čašica ljute rakije i s uživanjem slaže svaki zalogaj. Uredan je i čist, iako živi u tuđem objektu – preko puta, bez struje i vode, u zamenu za čuvanje objekta gde su magacini pijačara.
– Na ovom mestu sam petnaestak godina. Prodajem ono što nađem pored kante ili što mi drugi daju, nekad ide bolje, nekad gore, ali nekako se pregura mesec. Najgore je što smo mi ovde nemarni i što ostavljamo đubre za sobom. Trebalo bi da se postavi čamac kontejner, da se u njega otpad ubacuje. Bilo bi bolje i kada bi postavili više tezgi, nemora novih, bilo kakvih, zaključuje Rajko.
ODGOVOR KOMUNALACA
Đubre se uvek iznova gomila
Iz Gradske uprave kažu da pokušavaju sve što je u njihovoj moći da se iskoreni ova divlja deponija i promene navike pijačara. Od njih smo dobili odgovor u pisanoj formi u kome se kaže:
– Po nalogu Gradske uprave za komunalne poslove divlja deponija u Ulici Jovana Ristića ispod nadvožnjaka JKP „Šumadija“ čisti više puta godišnje. Nedavno je upravo ona bila prva divlja deponija koja je očišćena u okviru akcije „Za čistiji Kragujevac”, za koju je grad dobio sredstva od Ministarstva zaštite životne sredine.
Problem kod ove divlje deponije, kao i kod ostalih, je što se one ponovo stvaraju.
Upoznati sa ovim problemom, komunalni inspektori i komunalna milicija redovno obilaze ovu lokaciju, vrše nadzor i upozoravaju lica (a reč je o socijalno ugroženim kategorijama) koja odlažu otpad na nedozvoljenom mestu da to ne čine, međutim čim nadzora nema, oni nastavljaju svoju ustaljenu praksu.
Gradska uprava za inspekcijske poslove i komunalnu miliciju u narednom periodu pojačaće nadzor nad ovom lokacijom, zaključuje se u odgovoru.
Izvor: Link
