Manje od 72 sata ostalo je do dugo čekanog evropskog debija fudbalera Radničkog. Utakmica sa Mornarom iz Bara predstavlja uistinu istorijsku prekretnicu za klub sa „Čika Dače“ koji nikada do sada nije imao priliku da predstavlja Srbiju u nekom evropskom takmičenju. Ovo je ujedno i kruna trogodišnjeg ciklusa koji je započet povratkom Radničkog na superligašku scenu, ali i nagoveštaj jednog novog razdoblja u istoriji ponosa Šumadije koji je na dobrom putu da se etablira među vodeće srpske klubove današnjice.
Baš kao što su nekada svi putevi vodili u Rim, tako će i ovoga četvrtka navijače Radničkog svi putevi voditi u Leskovac. Utakmica protiv Mornara jedna je od onih koje se ne propuštaju i za koju ne važi nijedan od ustaljenih izgovora (skupa karta, loše vreme, natezanje oko prevoza itd.). Svaki iskreni navijač Radničkog biće u četvrtak uveče na stadionu „Dubočica“ kako bi pružio podršku Crvenima na evropskoj premijeri. Za očekivati je da će stadion u Leskovcu, gde su Kragujevčani primorani da igraju svoje evropske utakmice, biti ispunjen ako ne do poslednjeg mesta, onda barem blizu maksimalnog kapaciteta, a nema sumnje da će Šumadinci imati značajnu podršku i u revanšu u Podgorici.
I dok se priprema invazija pristalica Radničkog na srpski Mančester, red bi bio da se vratimo par godina unazad kada je sama pomisao o igranju Evrope delovala kao neka vrsta utopističkog sna. Kragujevčani su tada u svojoj povratničkoj sezoni u superligaškom društvu dospeli na korak od ambisa i ekspresnog povratka u niži rang takmičenja. Da ne beše Nenada Lalatovića koji je svojom neverovatnom energijom i harizmom uspeo da vaskrsne jedan klinički mrtav tim, koji je jesenju polusezonu završio na samom začelju tabele, pitanje je da li bi Radnički danas uopšte bio član superligaškog karavana.
Pa kako je onda klub sa „Čika Dače“ za samo dve sezone prešao put od „davljenika“ do učesnika evropskih takmičenja? Pre svega učeći na sopstvenim greškama. Nije tajna da su Kragujevčani pomalo nespremni ušli u superligašku arenu i da im je trebalo vremena da se prilagode novom okruženju i zauzmu pravi kurs. Već u narednoj sezoni Radnički je pod komandom Dejana Joksimovića uspeo da se plasira u plej-of, što je predstavljalo veliki iskorak u odnosu na pređašnju sezonu, ali i polaznu tačku za potonje rezultatske uspehe.
Tu dolazimo do još jednog bitnog faktora u formuli uspeha ponosa Šumadije, a to je smelost da se načine potezi koji nisu uvek išli „niz dlaku“ većem delu navijača. Upravo je imenovanje pomenutog Joksimovića za Lalatovićevog naslednika na klupi Crvenih izazvalo izvesnu dozu podozrenja među tobože „objektivnim“ simpatizerima Radničkog, koji su smatrali kako nije dobro rešenje kormilo prvog tima poveriti treneru bez iskustva u vođenju seniorskih ekipa. Mnogi su tada samouvereno tvrdili da će Joksimović biti smenjen već posle četiri-pet kola, ali je on svojim predanim radom vrlo brzo ućutkao dežurne kritičare dokazavši da je jedan od najtalentovanijih kragujevačkih trenera današnjice. Naravno, bilo je tu rezultatskih amplituda i perioda krize koji su uspešno prevaziđeni upravo zbog toga što je Joksimović uvažavao veliko poverenje uprave kluba, što je, priznaćemo, prava retkost u srpskom fudbalu gde se treneri smenjuju posle dva-tri loša rezultata.
Baš kao što su bili skeptični prema Joksimoviću, simpatizeri Radničkog su sa neskrivenim nepoverenjem dočekale i njegovog naslednika na klupi Feđu Dudića, koji je ekipu preuzeo u jeku rezultatske krize, u momentima kada se činilo da Kragujevčane čeka grčevita bitka za opstanak. Istina je da su mnogi simpatizeri Radničkog tada precenili Dudićeve trenerske kvalitete i uspehe koje je beležio sa mostarskim Veležom, što su shvatili onog momenta kada su Šumadinci pod Dudićevom komandom počeli da nižu pobede i sve to uz jednu napadački orijentisanu, dopadljivu i pre svega efikasnu igru koja je vremenom nailazila na sve veće simpatije šire fudbalske javnosti.
Poslednji, ali možda i najbitniji deo ovog mozaika jeste svakako kvalitetan skauting. Sportski sektor Kragujevčana, predvođen Slavkom Perovićem, nekadašnjim fudbalskim internacionalcem koji je praktično direktno iz kopački uskočio u fotelju sportskog direktora, pokazao je da je uz dobar skauting moguće „ispod radara“ dovesti kvalitetne strane igrače koji su u stanju da prave razliku u domaćem prvenstvu. Teško da je iko od navijača Radničkog uopšte čuo za Džofrija Činedu, Salija Vižđija ili Kilijana Bevisa pre njihovog dolaska na „Čika Daču“, a danas za njih zna čitava fudbalska Srbija. Da ne pominjemo sijaset mladih igrača olako otpisanih u Partizanu, Crvenoj zvezdi, Vojvodini i ostalim vodećim superligaškim klubovima koji su po dolasku na „Čika Daču“ prosto eksplodirali i privukli pažnju brojnih evropskih timova. Ostaje samo gorak utisak što među svim tim mladim i talentovanim igračima nema nekoga iz podmlatka Radničkog, a nije da nisu dobijali šansu da se dokažu u prvom timu.
Radnički je, dakle, jednom pametnom i odgovornom klupskom politikom, uz dobru selekciju igrača i pametan odabir trenera uspeo da napravi proboj među pet vodećih klubova u Srbiji, što je par godina ranije delovalo nezamislivo. Sada se nameće pitanje može li Radnički da ostane na trenutnom kursu i da eventualno napravi dodatni iskorak u rezultatskom smislu ili će se, pak, minula sezona ispostaviti kao privremeni bljesak, baš kao što je to bila ona nezaboravna sezona 2011/12, koju su Crveni takođe završili u gornjoj polovini superligaške tabele.
Naravno, sačuvati mesto u samom vrhu srpskog fudbala neće biti nimalo lako s obzirom da je Radnički u prethodnoj sezoni, kako je to trener Dudić slikovito opisao, bio lovac, a da će u ovoj biti lovina, odnosno da će se superligaški timovi prosto utrkivati da uzmu skalp prošlogodišnjem hitu prvenstva. Ne treba zanemariti ni činjenicu da će se Radnički ove sezone po prvi put nadmetati na čak tri fronta, što može prilično da iscrpi energetske resurse ekipe, bez obzira na to što su se Šumadinci ovog leta svojski potrudili da nadograde postojeći roster.
Ipak, da se mi vratimo na utakmicu sa Mornarom. Činjenica je da Radnički ima lepu priliku da preskoči prvu evropsku prepreku i plasira se u narednu rundu kvalifikacija za Ligu konferencije gde bi ga čekao pobednik dvomeča između mađarskog Pakšija i kiparskog AEK-a iz Larnake. Na prvi pogled deluje da bi Kragujevčani mogli ravnopravno da se nose sa oba potencijalna rivala u trećoj rundi i da svakako ne bi bili bez šansi za prolazak u plej- of.
Međutim, o tom potom. Za početak da se prođu Barani i da se bar malo ojača srpski klupski koeficijent koji je poslednjih godina prilično srozan, a onda se posvetiti daljim projekcijama.
