U Knjaževsko srpskom teatru od početka ove godine premijerno su izvedene dve predstave koje su različite po vremenskom i kulturološkom okviru u kojem su nastale, po scenskoj poetici i estetici, scenskim rešenjima, svetlosnim i zvučnim efektima… Ali ove dve predstave sjedinjene su u jednu polaznu tematsku perspektivu, a to je problem disfukcionalne porodice i njene uzročno-posledične veze na društvo i pojedinca. Nije reč o politički angažovanim predstavama, niti one
simbolizuju društveno politička previranja, ali obrađuju važne teme, na ličnom (intimnom) i društvenom planu, koje publiku ne mogu ostaviti ravnodušnom.
Reč je o predstavama „Staklena menažerija”, premijerno izvedenoj na Sretenje, povodom obeležavanja dana Knjaževsko-srpskog teatra i „Odumiranje”, čija je premijera bila 28. marta.
Predstava „Staklena menažerija” postavljenja je povodom obeležavanja jubileja – 80 godina od praizvedbe ovog komada, po tekstu Tenesi Vilijamsa, koji je jedan od najpoznatijih američkih dramskih pisaca NJegovi romani su ušli u antologiju svetske književnosti, a mnogi njegovi likovi su prevazišli okvire pozorišne drame i prešli u svet popularne kulture, pa su se mnoga svetska pozorišta uključila u obeležavanje ovog jubileja.
Ova dramska predstava ostvarila je veliki uticaj na teatrologiju, jer su mnogi njeni elementi (ekspresionizam, uvođenje uloge naratora, dominacija lirskih elemenata u drami…) prepoznati kao avangardni i podvedeni pod pojam „plastični teatar”. Sama ta činjenica bila bi dovoljan razlog za realizaciju predstave, a snažan rediteljski potencijal, uigran glumački i saradnički tim su zaslužni što su kragujevačkoj publici priredili jedinstven umetnički doživljaj.
Olivera Ježina je režirala kragujevačku izvedbu dosledno prateći originalni dramski tekst. Od saradničkog tima za uspeh predstave zaslužni su vešta i darovita Ana Kolbjanova (scenografija), Jelena Janjatović (kostimografija), Miloš Petrović (muzika) i Radomir Stamenković (dizajn svetla).
Drama „Staklena menažerija” bavi se sudbinom porodice Vingfild, koju čini majka sa sinom i ćerkom. Na sceni se nalazi i fotografija oca i ona predstavlja istovremeno njegovo odsustvo i njegovo prisustvo. On sa slike, sa velike i bezbedne udaljenosti, posmatra muke kroz koje prolazi njegova porodica.
Tom (Nenad Vulević) je glavni junak i narator. On je pesnik koji radi u skladištu i njegov rutinski i slabo plaćen posao je izvor njegovog životnog nezadovoljstva. NJegov svakodnevni beg u bioskop oslikava sudbinu mnogih Amerikanaca koji utočište od svojih praznih i jalovih života traže u tami bioskopskih sala.
Nadežda Jakovljević, u ulozi njegove sestre Laure, ostvarila je možda svoju najbolju ulogu do sada. Ona veoma tanano dočarava osobu krhke mentalne prirode, koja ima fizički invaliditet. Živi pod staklenim zvonom unutar porodičnog doma, u paralelnom svetu, svetu iluzija i povlači se u svoj svet staklenih figurica uvek kada oseća spoljni pritisak.
Jasmina Dimitrijević, profilisana za karakterne uloge, dirljivo i sugestivno je dočarala ulogu samohrane majke Amande, koja svoju decu muči vlastitom nesrećom. Nju karakteriše nostalgična žal za prošlošću, za propuštenim prilikama i promašenim životom. Pisac se dodatno narugao njenoj sudbini, dajući joj da skuplja pretplatnike za šund časopis.
U taj začaureni porodični život ulazi Džim, koga je maestralno odigrao Avram Cvetković. Čak se i njegove fizičke osobine – stasita građa, svetla put i plava kosa, uklapaju u paradigmu uspešnog „belca srednje klase”, inkorporiranog u „američki san”. Iako doteran, lepe spoljašnjosti, a uz to racionalan, samouveren, sa jasnom projekcijom svoje budućnosti, ni on u izvesnim trenucima nije lišen psihičkih previranja, koja verno dočarava mladi glumac Cvetković, glumačkim bravurama. Kada mu Laura
kao znak ljubavi, poklanja jednoroga, svoju omiljenu figuricu, koja zapravo simboliše nju samu, on svojim nespretnim ili grubijanskim pokretima razbija figuricu jednoroga. Lomljenje jednoroga ne označava samo lomljenje Laurinog srca, već i lomljenje iluzija, sveta mašte, iščezavanje suptilnih, nežnih i neobičnih ljudi za koje nema mesta u ovdašnjem svetu.
Aktuelnost predstave „Staklena menažerija” možemo preneti na stanje u ubrzanim i prezasićenim urbanim sredinama, u kojim se jedino vrednuje životni uspeh meren materijalnim, objektivnim pokazateljima i u kojem emocije nisu važne. U takvom svetu sve više osećamo teskobu, zebnju, strah i apatiju, a za nežne, emotivne i duhovnho krhke ljude nema nade.
Nasuprot disfunkcionalnoj porodici iz urbanog miljea, radnja predstave „Odumiranje” smeštena je u ruralnu, patrijarhalnu srpsku sredinu, u kojoj sela već decenijama odumiru, ali odumiru i neki važni pozitivni elementi tradicionalne kulture. Egon Savin je, po tekstu Dušana Spasojevića, režirao snažnu predstavu, jakog intenziteta i burnih emocija, bolno otkrivajući egzistencijalne i društvene nepravde. On je ujedno zaslužan za izbor muzike koja dočarava seoski ambijent. Usredsređenost na glumu
je bitna osobina Egonove poetike, pa je izbor glumaca savršeno dočarao psihološko razdiranje likova iz dramskog teksta. Uloga namučene žene, koja stoički trpi porodično nasilje i po svaku cenu nastoji da održi porodicu na okupu, poverena je Marini Perić Stojanović.
Njena izvanredna gluma dočarava tragičnost lika i kod publike izaziva veliku dozu empatije.
Ništa manje nije uverljiv ni Miodrag Pejković, glumac snažne glumačke ličnosti i sugestivne izražajnosti u ulozi seljaka Strahinje. U predstavi igraju Aleksandar Petković (sin Janko), Jasmina Dimitrijević (Strahinjina žena). Ulogu ćerke Stamene je pomalo prenaglašeno odigrala Nadežda Jakovljević. Ćerka jeste simbol pobune, ali ta pobuna je kanalisana u bes i mržnju i konačno u – samodestrukciju. Svi pokušaji bega i pozitivnog ishoda za bilo koji lik u drami se pokazuju kao uzaludni i
osuđeni su na propast.
Vesna Popović je zaslužna za visoko poetske scene, a Radomir Stamenković je prigušenim svetlom tokom cele predstave dočarao bolno ništavilo koje guta sve pred sobom. Svetlo nikada da svane. Izuzev kad se završi predstava i tada nam naši životi izgledaju manje okrutni i turobni i lakše podnošljivi u odnosu na životne priče koje smo gledali na sceni.
Ljudi zapleteni u vlastite nesreće, provala očaja, nagomilana razočaranja, propuštene prilike, bolni lomovi, motivi su obe predstave.
Ne ostavlja se prostor za srećan kraj, čak ni za odškrinuta vrata kroz koja bi se ukazao tračak svetlosti. Obe predstave će nas uzdrmati da srži, ali mogu da budu pogled u retrovizor našeg života, koji je mračan, kao i budućnost koja se nazire.
Veliko priznanje glumcima, rediteljima, ali i rukovodstvu našeg teatra za veliki trud i repertoarsku politku.
Izvor: Link
