Kod Kragujevca postoji selo koje ima četiri domaćinstva i pet stanovnika – Trešnjevak. To mesto polako nestaje, jer su sve vlasti posle Drugog svetskog rata “digle” ruke od sela čiji su meštani, kako pričaju oni koji danas tamo žive, uglavnom bili u “pogrešnom” pokretu otpora.
Selo Trešnjevak u Šumadiji. Smešteno je na 15 kilometara od Kragujevca, iznad akumulacionog jezera Vodojaža i postrojenja za preradu vode. Asfalta samo tri stotine metara iza akumulacije. Ostalo makadam, rupa do rupe. Žitelja u Trešnjevaku dovoljno za prste jedne ruke i za astal preko potoka za koji svi sednu, na „čašicu“ razgovora i osveženja. Signal mobilne telefonije je slab i mestimičan u selu, a internet imaju domovi sa antenom Total TV-a. Pre više decenija bilo je 450 stanovnika u Trešnjevaku.
„Bilo nas je puno. Imali smo puno naroda. Pomagali smo jedni drugima u svim poslovima koje je trebalo da radimo. U mobe se zvalo ranije“, kaže meštanin Živojin Vukotić.
N1: Koliko sada ima ljudi ?
Vukotić: „Pet stanovnika. Škola je imala oko 80 đaka 60-ih godina. Posle je, zbog manje stanovnika škola iseljena i prebačena u Grošnicu“.
„Naše selo broji trenutno pet žitelja.To su ljudi svi preko 70 godina. Škola je radila, sada je pretvorena u Lovački dom. To su lovci i meštani renovirali. U našem selu se teško živi. Loši su putevi. Nešto malo su nam sada pomogli oko rečišta. Poplave nas nisu mnogo uništile. Živimo samo od seče drva i prodaje. Poljoprivreda je ovde tanka, ovde ne može ništa da uspe“, priča Ljubiša Kostović, sada Kragujevčanin.
Na 400 metara nadmorske visine redovne su poplave Trešnjevačke reke, koja nosi mostove i makadamske puteve i ulice. Prema zvaničnim popisima stanovništva u Trešnjevaku je 2002. bilo 24 stanovnika, 2011. broj pada na 15, a u prošlogodišnjem popisu „knjiga“ spade na pet duša.
Meštana Trešnjevaka sve je manje. Odlaze zbog teškog života i nepostojanja elementarne infrastrukture. Glavni problem je makadamski put koji je u očajnom stanju.
Trešnjevaku nedostaju mladi, a Kragujevcu demografi, stručnjaci o migracijama u društvu, koji bi za N1 pojasnili zašto i kako sela nestaju.
„Niko nas ne gleda od 1945. pa na ovamo. Jako teško, jako loše. Nemamo puta, struja nam je slaba. Naroda nema. Telefon čas ima čas nema. Nije dobro“, kaže Milan Stanišić, penzioner iz Trešnjevaka.
Drugi penzioner, Ratko Jovanović priča da su se „ljudi ranije mnogo bolje slagali“.
„Imamo pet stanovnika. Pola se sela iselilo“, dodaje.
Vikendom selo malo živne kada se probiju skupi automobili i džipovi vikendaša između kratera na putu i podignu oblake prašine iznad Grošničkog jezera u podnožju. Loklalna vlast ne dolazi u selo iza koga nema ničega. Trešnjevaku je i Bog rekao „laku noć“.
Izvor: Link
