Ruši! Hahaha. Ruši! Hahaha. Kakva je ovo neumesna parafraza replike iz čuvenog filma „Ko to tamo peva“?
Možda stvarno i nije dobra paralela, osim u jednoj stvari: čuveni dedica koji komanduje da se na autobusu buše gume može to da radi jer iza njega stoje četiri sina ko od brega odvaljena; i novi srpski bogataši mogu da ruše i posle grade šta žele, gde žele, kako žele i nikog da ne pitaju jer iza njih stoji…
Ko? Strani faktor? Zakoni? Biračko telo i njegova većinska volja? Arapski ili neki drugi investitori koji traže gde će svoj novac da ulože? Novopečeni kupci tih građevina koje svrbe prsti jer žele da za svoj teško stečeni novac sad nešto kupe i ne pitaju šta košta? Ili vrh vlasti možda?
Led je probijen na slučaju Savamala, gde je grupa maskiranih ljudi munjevito sprovela naredbu da izvrši „blic krig“. Ko pita čija je to naredba, odgovori mu se – ma nekog kompletnog idiota; raščisti se teren i kreće najveće gradilište u Evropi. I najveća, hm, finansijska veš mašina u Evropi.
Taj čuveni Beograd na vodi postao je prvi i vrlo grandiozni fizički simbol ozbiljnog raslojavanja u srpskom društvu koje je znatno ranije započeto, ali se u poslednjoj deceniji baš nekako naglo razvilo.
Nije moguće naći (što nikako ne znači da i ne postoji) kredibilno i opsežno istraživanje o rađanju nove klase ultra bogatih koje je stvorila naprednjačka vlast, ko su ti ljudi, analizu kako su stekli bogatstva, da li je na njihovim poslovima država debelo oštećena, ili su samo razvili čudesni preduzetnički talenat kad su naprednjaci došli na vlast.
Takvo istraživanje, koje se i ne može sprovesti tako da bude opsežno, tačno i valjano dok su naprednjaci na vlasti, bilo bi zaista bestseler.
Zaista, ko su ljudi koji zidaju ultra luksuzne hotele i apartmane po našim planinama, već nagrđenom Zlatiboru i takvom istom Kopaoniku? Odakle potiče njihov kapital? Ko su kupci tih apartmana i luksuznih stanova na raznim ekskluzivnim lokacijama? Cene se, kažu, kreću čak i do 10.000 evra po kvadratu. Ti se najbolje prodaju. Po toj ceni možete pazariti i stan u Parizu, recimo.
Milošević je devedesetih napravio svoje tajkune, dok je sav narod trpeo sankcije, ratove, hiperinflaciju i neizvesnost svih vrsta. Vlast se promenila, ali su oni nastavili punom parom, neki čak i uspešnije, da vode svoje biznise i zgrću novac. Svi smo znali ko su ti ljudi. Ni oni sami nisu se krili. Jedan od viđenijih je posle dvehiljadite za novine rekao – nismo mi Miloševićevi, mi smo demokratski tajkuni.
Vučić je tu okolnost mudro iskoristio – uhapsio je Miroslava Miškovića, najviđenijeg, ali i najneomiljenijeg među njima. Obećao je da tog tajkunskog zgrtanja para više neće biti: naprednjaci okreću list, biće pošteni, radiće za narod. I dobio izbore. Preostali tajkuni shvatili su da je dunuo novi vetar i povukli se u defanzivu, tako da je to rešio.
Obećavao je novi vođa u tom naletu i novi Zakon o poreklu imovine koji će utvrditi, oporezovati, pa na kraju i oduzeti ono što vlasnici ne mogu dokazati kako su zaradili. Ti zakonom pretio je svake treće godine, da bi ga pre tri godine najzad i doneo. Za sada stoji neiskorišćen.
U međuvremenu je krenuo da stvara sopstvenu tajkunsku klasu od ljudi koju su naprednjacima prišli zbog vere u tu ideju jednakosti. Od Miškovića je izgubio na sudu, to jest ne on lično nego država koju je Mišković tužio, ali to sad više nije bitno, voz je otišao dalje.
Tako smo došli do fenomena koji nije lako objasniti: predsednik države Srbije, bez koga se ni mali, a posebno veliki poslovi ne mogu raditi, koji je pokrenuo infrastrukturne radove, gradi puteve, uzima kredite, pravi dilove – i dalje je puki siromašak, skoro ništa nema i živi od plate. Njegovi saborci, svi od reda, baš za to vreme su se enormno obogatili i možda malo izneverili početnu ideju.
Koliko su se otprilike obogatili, možda može da ilustruje primer izvesnog Slaviše Kokeze: počeo je kao siromašni naprednjački aktivista sa čalmom na glavi i gipsom na ruci, čisto otelotvorenje legendarnog Šojića iz serija izgleda ipak vidovitog Siniše Pavića. Stigao je, taj Kokeza, za nekoliko godina do javne optužbe da je „prikupio“ 640 miliona evra.
Odbio je i poligraf, što je predsednika države silno začudilo i malo čak uvredilo, a onda je – netragom nestao. Niko ga više ne pominje. Ni njega ni tih šest puta po sto miliona i još nešto pride. I niko ne zna gde su, ni on ni milioni.
Takvih munjevitih karijera u Srbiji očigledno ima još priličan broj. Samo nisu napravili neku veliku grešku u koracima kao pomenuti Kokeza, pa o veličini njihovih operacija tabloidi ne pišu. Ali vidimo da grade gde god nađu dobru lokaciju, ruše sve pred sobom, jeftino kupuju, vlasnici su preduzeća, zemlje, imovine. Drugi ešalon sa nešto manje para, ali ipak dovoljno, od njih pazari šta je na prodaju, ne pita šta košta.
Ni jedni ni drugi ne prave ni greške koje su napravili njihovi prethodnici, tajkuni nastali u Miloševićevoj eri. Skoro sve smo ih znali. Većina se eksponirala, nisu odoleli da svoja poslovna carstva ne pokažu. Ovi novi se ne eksponiraju, ne daju izjave, nemaju PR službe. Ćute i rade. Morate baš biti insajder da biste saznali ko su, ali onda naravno i vi ćutite.
I šta će se u jednom trenutku ispostaviti, kad ova vlast ode, a to se kad-tad mora dogoditi? Ljudi će misliti da je došlo bolje vreme, da će sada nastupiti pravda i bolji život za sve, pa i za ovih par miliona građana koji se batrgaju da sastave mesec. Misliće da njihovoj agoniji dolazi kraj.
Kad tamo – ispostaviće se da nova vlast u rukama drži samo ljušturu, samo privid vlasti. Dobiće kabinete i sekretarice, službene automobile, vozače i državno gorivo, ali ne i pravu moć. Gde god krenu, udariće glavom u nečije „gazdinstvo“.
Zašto – zato što je u međuvremenu cela Srbija postala vlasništvo ljudi nastalih u sistemu ovog brutalnog raslojavanja i nove tajkunizacije, koji je Aleksandar Vučić preuzeo, iskoristio i do krajnosti usavršio.
O tome treba razmišljati na vreme. Ako se ovom pitanju pristupi amaterski, bez plana za „dan posle“ i jasne ideje šta valja činiti, nikakve promene ne može biti. Shvatićemo na bolan način da je Srbija pretvorena u feudalnu državu.
Izvor: Link
