Uskoro, tačnije 26. septembra navršava se 100 godina od rođenja legendarnog glumca Mije Aleksića. Priznanje za izuzetan doprinos glumi sa njegovim imenom ove godine je pripalo Branimiru Brstini, a biće mu uručeno 26. septembra na manifestaciji „Dani Mije Aleksića” u Gornjem Milanovcu.
Blic preporučuje
I Jugoslovenska kinoteka je tokom ovog meseca upriličila program u okviru koga će prikazati filmove „Na mesto, građanine Pokorni“ (1964) Radivoja Lole Đukića, „Čovek iz hrastove šume“ (1964) Miodraga Miće Popovića i druge u kojima je ostvario nezaboravne role.
„Branio sam likove“
A pamti se i mnogo toga što je govorio.
– Bez raspoloženja, bez posvećenosti, bez ushićenja dok radiš nema uspeha, ni u pozorištu ni van pozorišta – kazao je u jednom intervjuu.
Kada je 1982. dobio prestižnu nagradu “Dobričin prsten” za životno delo, žiri kojim je presedavala Mira Stupica je u obrazloženju naveo: ”Verovatno da u današnjem glumištu nema glumca koji je na svojim plećima izneo toliko tereta efemerne pozorišne umetnosti. Možda, danas, nema glumca koji je odigrao toliko uloga po svim medijumima naše dramske umetnosti, pa i estrade. Mija Aleksić stavio je pregradu, onu umetničku, između popularnog estradnog komičara i umetnika glume na sceni. Tu pregradu je skrupulozno čuvao i dokazao da svi ti estradni izleti ne mogu da poremete pravog umetnika“.
A on je pak pričajući o glumi jednom rekao:
– Glumac mora da svoj stav u životu, nekakvo svoje viđenje sveta i odnosa u tom svetu, ako ništa drugo, provuče kroz svoju umetnost. Ja sam, recimo, uvek pokušavao da branim likove koje sam tumačio, polazeći od pretpostavke da u čoveku nije sve samo dobro, niti je sve samo zlo.
Biografski podaci kažu da je Milosav Aleksić, kako je Mijino puno ime, rođen 26. septembra 1923. u Gornjoj Crnući na Rudniku, kao četvrto dete oca Velimira i majke Sinđe. Glumom se amaterski bavio još od školskih dana, od oslobođenja 1945. do 1948. godine bio je član Narodnog pozorišta u Kragujevcu a 1949. prelazi u Beograd. U ansamblu Narodnog pozorišta je u periodu 1949-1951. godine. Član Jugoslovenskog dramskog pozorišta postaje 1951. i radi sve do 1965, kada se vratio u angažman u Narodno pozorište gde je i okončao svoju pozorišnu karijeru. Igrao je i u Ateljeu 212 i na drugim scenama, a od 1977. imao je status slobodnog umetnika. I na filmu je debitovao početkom karijere, kratko se bavio i pedagogijom.
Baba hajduk
A govoreći o svom detinjstvu u jednom intervjuu Feliksa Pašića, kazao je:
– Za mene je baba, recimo, bila isto što i majka, čak i više. Moja majka je radila, i na njivi i kod kuće, tako da s njom baš nisam bio mnogo, ni s ocem ni s majkom, bio sam uglavnom sam. Nas je, u stvari, i mene i sestru, baba odnegovala. Bili smo strašno vezani za babu, iako ona nije bila rođena majka mog oca… Pravi domaćin kuće bila je baba. Hajduk je bila, a bila je dobra. Imala je i svoje dece… Čekaj, bile su dve sestre tatine, od kojih je jedna bila babina, znači, nije mu rođena sestra bila… bilo ih je negde devetoro-desetoro braće i sestara u kući. Niko nije obraćao pažnju na to da je ona, u stvari, maćeha njima, petoro njih su bili pastorci. A nas unuke je volela strašno, posebno je volela moju sestru i mene. I jedina je imala autoriteta za mene.
Godine 1933. porodica se preselila u Kragujevac. U ono vreme, kako je govorio, za njega je to bio velegrad.
– Skoro kroz celu gimnaziju sam prolazio s polovnim nekim odelima. Tek sam kasnije dobio jedno odelo od strica, ali ono nije dugo trajalo. Otišao sam da se pohvalim Vasi Panteliću, kao svom najboljem drugu, kako imam Mitićevo, od engleskog štofa, odelo na štrafte, teget. I kako sam prekoračio prag, jedno kučence, zvalo se Hektor, nema ga dvadeset santimetara – nije me prepoznalo u novom odelu i otcepi mi pola nogavice…
Strašna istorijska činjenica kaže da su 20. i 21. oktobra 1941. nemačke okupacione snage Kragujevcu masovno streljale civilno stanovnišvo. Među njima je bilo i više od tri stotine kragujevačkih đaka. A kragujevački đak bio je i Mija Aleksić. U intervjuu Feliksa Pašića na pitanje kako se spasao i kada je prvi put osetio strah, veli:
– Pa, to je više bila sreća. (…) Prvi put sam osetio strah negde oko šest-pola šest uveče, kad je ta prva grupa streljana. Posle toga nikakav strah ni osećaj straha nisam imao. Čudno jedno osećanje. Nešto prostruji ispod kolena, tu se nešto dogodi, i onda ni straha… ništa, ništa, jedno tupo osećanje, prosto čovek čeka, sasvim mirno. Tad sam shvatio – naime, onda mi nije bilo ništa jasno, ali danas mi je jasno – kako su u stanju tri Nemca sa šmajserima da sprovedu grupu od dvesta ljudi na streljanje. Nešto se dogodi u čoveku, pa ide kao stočica…
Prvu pozorišnu predstavu u životu, kako je rekao, video je negde uoči početka Drugog svetskog rata.
– Bilo je to nešto van onog običnog nekog života. Kao deca, gledajući pozorišne predstave i glumce, mi smo zamišljali da je to nešto neovozemaljsko, vanzemaljsko. Mamilo je pozorište.
Muke s porodicom
Njegovo interesovanje za pozorište, pričao je, nije u porodici naišlo na prihvatanje, naprotiv.
– Kad se rat završio, upisao sam se na fakultet, na prava. Onda su me moji školski drugovi u Kragujevcu naterali da nastavim u pozorištu i ja sam ostavio prava i ostao u pozorištu… (…) Protivljenje mog oca trajalo je sve do prvih premijera u oslobođenom Kragujevcu. Jednom sam ga doveo na premijeru, dobio sam besplatne karte za oca i majku, i doveo ih na premijeru. I odjedanput se on našao u prvom redu, zajedno sa partijskim rukovodstvom grada, s predstavnicima vlasti, na jednom veoma počasnom mestu u sali, i onda se ukrutio, ućutao, i počeo verovatno da razmišlja: „Pa, ako je to tako potcenjujuća neka profesija, pa ne bi ovi ljudi došli da gledaju te predstave!“ Malo se tu pokolebao… Međutim, kad je izašla prva kritika u „Svetlosti“, listu kragujevačkom, i moja slika, vrlo lepa, pohvalna kritika, on je počeo već da zaustavlja neke prijatelje koji su mu čestitali: “Pa, ja sam njemu uvek govorio: Ako imaš smisla, sine, za to, kreni tim putem …“
Prvi put staje pred kamere 1948. u filmu Žorža Skrigina „Velike žrtve“, o kragujevačkom streljanju, koji nije dovršen. Godine 1949. dobija poziv iz Radio Jugoslavije da učestvuje u „Veselom popodnevu”… Nekoliko meseci potom biva pozvan da radi “Veselo veče” Radio Beograda i tad se rađa, ispostaviće se, njegov kultni lik – Rafajlo Raf Maksić.
Poslednja uloga
Kada je reč o njegovoj poslednjoj ulozi u danas kultnom filmu Gorana Paskaljevića „Tango argentino“, ostalo je zabeleženo da mu je ponuđena posle pet teških operacija, od kojih dve na otvorenom srcu i da zapravo nikom nije bilo jasno kako ju je uopšte prihvatio.
– I ja sam se uplašio. Ne uloge. Šta ukoliko mi usred snimanja pozli, pa me umesto na snimanje odvezu u bolnicu? Smem li ja sebi da natovarim taj moralni teret, smem li u grdne nevolje da uvalim čoveka samo zato što mi se uloga dopala. Zato sam oprezno prišao proveri svojih mogućnosti: najpre nekoliko probnih snimanja, pa onda neočekivano lagani prelazak na pravi posao. Preporodio sam se. Kad sam posle snimanja otišao kod lekara, on je sumnjičavo gledao najnovije nalaze, ne verujući u rezultate. Kaže: “Slušaj, Mijo, nema mi druge nego da ti prepišem još jedan film!”
U osvrtu na činjenicu da je u svojoj bogatoj karijeri govorio različite tekstove, rekao je…
– Najteže je braniti loš, neduhovit tekst. Čovek se tada često oseti tužno. Pružaš otpor, pa i nekakav stid se pojavi, pa si njime sputan da uradiš nešto što bi možda pokušao uraditi. To su oni jalovi napori kada se bez potrebe trošiš… Imao sam, mislim, sreće s tekstovima. Obično mi je tekst davao prilike da se razigram. Najlepše je kad nešto radiš s velikom radošću. (…) Lakše je čoveka rasplakati, nego ga nasmejati.
Sa ovoga sveta otišao je 12. marta 1995, a u osvrtu na svoj život, karijeru… rekao je:
– Nikada u životu mi ništa nije bilo teško i malo šta je moglo da me iznenadi. Znao sam kako je kad si gladan i kako je kad si sit. Sve sam doživeo, nema nepoznatog.
Izvor: Link
