Nenad Živadinović je jedan od retkih mladih ljudi koji je odlučio da sam promeni izgled dečjeg igrališta u svom naselju, s obzirom da je bilo u prilično lošem stanju. Reč je o igralištu za decu u naselju „Bubanj”, koje se nalazi između zgrada u ulicama Crvenog krsta i 1. maja.
Napravljeno je još za vreme stare Jugoslavije, devedesetih godina, kako se razvijalo ovo radničko naselje. Od tada ništa se na igralištu nije promenilo, nije onavljan mobilijar, samo je dobijalo po koji sloj farbe više i to obično pred izbore.
Rodio sam se u Ulici 1. Maja, odrastao u Ulici Crvenog krsta. Tu smo se igrali moj brat i ja, a kasnije i moja dva sina, mlađi se još uvek igra kad dođe kod mene u goste, kaže Nenad.
Bravo, komšija
Do ideje da uđe u ovaj poduhvat došao je slučajno kada je kupio stan i gotovo pola leta proveo na krovu zgrade uređujući novi životni prostor. U pauzama posmatrao je igralište na kome je nekada sve vrvilo od dece. Bilo ih je i ovog leta, samo manje, ali i igralište više nije ličilo na ono nekadašnje. Sada je prljavo, zaraslo u korov, jednom rečju jadno.
– Rekao sam sebi e, više neće da izgleda tako. Donesem farbu iz Nemačke, više boja, jer nije fora bojiti sve u tri boje, crveno, belo, plavo, detaljno sve očistim, jer su zemlja i trava prekrili sve staze i krenem u sređivanje. Svakog dana sam čistio po nekoliko sati – sam. Posle toga sam farbao raznim bojama, kako bi deci bilo što prijatnije i kako bi ih motivisao da što više vremena provode napolju, umesto kod kuće za kompjuterima i na telefonima. Kako je farbanje odmicalo tako su i deca dolazila da traže četku da i oni ofarbaju koju kocku u omiljenu boju. Farbe su na bazi vode i nisu bile štetne po zdravlje, objašnjava Nenad.
Drugi razlog da krene u ovu priču bio je kada je prolazio jednog vikenda pored igrališta u svom naselju i video da nema ni jednog deteta, što ga je vrlo rastužilo. Dok je išao ka centru grada, gde sada žive njegova bivša supruga i sinovi, primetio je da je novo igralište iza njihovog solitera prepuno dece. Na tom igralištu video je i svog sina i bar još tridesetoro dece različitog uzrasta. Jedni su igrali košarku, drugi mali fudbal, treći su bili na ljuljaškama. To ga je najviše motivisalo da nešto uradi za klince iz svog naselja, kojih ima puno, ali nemaju gde da se igraju.
– Traže igrališta po Kragujevcu, a žive takoreći u centru. Nije naselje „Bubanj” preko sveta, kažem sebi – od mene neka krene, objašnjava Nenad svoje razloge.
Dok je uređivao prostor, pridružila mu i se jedna mlada komšinica, čistila je za njim da bi mogao da nanosi boju. Drugi su mu kuvali kafu, a najviše se obradovao drugog dana kada mu je prišla devojčica od pet-šest godina iz naselja, koju nije poznavao od ranije, i sramežljivo mu pružila čokoladu „najlepše želje” i limenku piva da se osveži „Ovo je za vas, jer nam uređujete igralište”, rekla je. Posle toga je više nije ni video ili je nije najbolje zapamtio. Kada mu je, posle sedam-osam dana rada, prišla jedna mlada žena iz naselja, nije znao da je Ruskinja, a koju je zapazio jer je često dovodila malu decu na igralište, donela mu je njihov specijalitet vruć, iz rerne – poput naše gibanice, da se malo okrepi.
Više nikoga njegove aktivnosti na igralištu nisu podstakle da se pridruži ovoj akciji. Samo u prolazu mnogi su dobacivali – bravo komšija! Njegov najveći uspeh je, zapravo to što se, još dok je farbao, sve više dece okupljalo na tom igralištu, pa čak i iz drugog naselja. Otkako je počela školska godina ima ih manje na ulici.
– Dakle, sve može da se dovede u red, ali za sve je potrebna volja i da zaživi konačno taj građanski aktivizam, kaže naš sagovornik.
Bez političkih motiva
Ovaj četrdesetrogodišnjak ističe da nije bog zna šta uradio, niti ga je to puno koštalo, ali se on sam oseća bolje. To, napominje, treba da motiviše i druge sugrađane da se priključe i urade nešto za svoje naselje, za komšije, a pre svega mališane, jer kako koja nova zgrade niče sav prostor se koristi za zidine i zaboravlja se na potrebe dece koja će tu živeti.
Nenadovi motivi nisu ubiranje političkih poena, jer on sa politikom nema dodirnih tačaka, i ne bi voleo da ga neko sutra s tim povezuje, nego da podstakne druge boljes tojeće ljude da učine nešto korisno za društvo. Po njegovim rečima, stranke uvek pred izbore dođu sa hrpom obećanja da će u naselju mnogo toga da urade i sve se završava na obećanjima. Žao mu je što se u političke kampanje kreće upravo od dečijih igrališta i dece. Njihovo konkretno nije ni osvetljeno.
– Po društvenim mrežama političari stalno pred izbore nešto farbaju, ne bi li dobili neki glas više. Ja ne pripadam nigde i ne trudim se da pripadam ni jednoj stranci. Ovo sam čisto od srca odradio za svoje naselje, za svoje komšije, za decu koja rastu u mojoj ulici, bez interesa ili bilo kakve koristi. Neću stati na tome. Planirao sam da sredim još jedno igralište, isto na „Bubnju”, pokazaću vam kako sada izgleda, a tako je izgledalo i ovo naše, kaže Nenad Živadinović.
I zaista, to drugo igralište koje ima u planu da sredi, a od ovog je udaljeno stotinak metara, ima samo ofarban kostur ljuljaški, klackalice još mogu da se koriste mada su im oštećena sedišta, pohaban tobogan i gotovo praznu rupu bez peska na koju deca treba da se dočekaju prilikom spuštanja sa tobogana. Nema ni jednu klupu za sedenje u funkciji ili drugi mobilijar za odrasle koji dovode mališane da se tu igraju. A prekoputa igrališta kod trafostanice je hrpa đubreta.
Naš sagovornik napominje da je letos samo jednom pokošena trava oko igrališta i bila je preko metra visine, kao da „Bubanj” ne pripada gradu, kao da oni sami to treba da urade, što je dodatno oteralo decu iz ovog kraja.
