Sveti Sava, najveći srpski svetitelj i prosvetitelj, čije ime nosi mnogo škola širom Srbije, slavi se kao školska slava u mnogim domovima i ustanovama obrazovanja. Ova svetkovina nije samo tradicija, već i prilika da se setimo važnosti obrazovanja i kulturnog nasleđa koje je Sveti Sava ostavio.
Sveti Sava, kome je rođeno ime Rastko Nemanjić, bio je raški plemić iz vladarske porodice Nemanjića, uticajni diplomata i prvi srpski prosvetitelji i arhiepiskop autokefalne srpske žičke arhiepiskopije, zakonodavac, književnik i hodočasnik, ali i pre svega, bio je utemeljivač srpske crkve, države i školstva.
Dan kada je umro – 27. januar 1236. godine crkva je ustanovila kao praznik kojim se obeležava njegov život i delo.
Rastko Nemanjić je najmlađi sin srpskog župana Stefana Nemanje. Rođen je 1169. godine, a 15 godina kasnije dobio je od oca deo države kojom je trebalo da vlada. Međutim, Rastko je otišao na Svetu Goru gde se zamonašio i dobio ime Sava.
Njegovim ustoličenjem za arhiepiskopa 1219. godine utemeljena je i samostalna Srpska pravoslavna crkva.
Zajedno sa ocem Stefanom, zamonašenim kao Simeon, Sveti Sava je osnovao Hilandar i izgradio još 14 manastira, postajući tako ktitor prve srpske duhovne zajednice na Svetoj Gori.
Sveti Sava je napisao tipik, po kojem se monasi moraju upravljati i vladati, a napisao je i žitije svog oca, prebodobnog Simeona.
Slava Sveti Sava obično se obeležava molitvama, liturgijom i osvećenjem kolača i žita. Ovo je vreme kada se okupljaju đaci, nastavnici i roditelji kako bi zajedno proslavili svog zaštitnika. Osim religijskih obreda, ovaj dan je prilika za razgovore o važnosti obrazovanja i duhovnosti u savremenom društvu.
Sveti Sava nas podseća na to koliko je obrazovanje važno za razvoj pojedinca i zajednice. Učenje, istraživanje i razvijanje svojih sposobnosti treba da budu cilj svakog đaka. Kroz obrazovanje, možemo da ostvarimo svoje snove i doprinesemo napretku društva.
Ova školska slava takođe nas podseća na bogato kulturno nasleđe koje čuva srpski narod. Sveti Sava je bio pisac i preveo je mnoga dela sa grčkog i latinskog jezika na srpski. Njegova književna dela, kao što su „Žitije svetog Save“ i „Prolog“, i dalje su deo srpske književnosti i predstavljaju dragocen deo naše kulture.
Sveti Sava takođe nas uči o važnosti ljubavi, tolerancije i međusobnog poštovanja. Njegova poruka o miru i slozi među ljudima i narodima ostaje relevantna i danas, u svetu koji često obeležavaju konflikti i nesporazumi.
Uzmimo ovu priliku da se setimo Svetog Save, njegovih učenja i njegovog doprinosa srpskom društvu. Neka nam školska slava Sveti Sava bude podstrek da se trudimo da budemo bolji đaci, građani i ljudi. Neka nas inspiriše da cenimo obrazovanje, kulturu i duhovnost, čuvajući tako nasleđe koje nam je ostavio ovaj veliki svetitelj.
Narodna verovanja i običaji
Na Svetog Savu post je obavezan. Iako je u kalendaru SPC upisan crvenim slovom, Sveti Sava može i mrsno da se slavi ako ne pada u sredu ili petak. Veruje se da ovaj svetitelj može da umiri more i oluje kao i da stvori vodu iz kamena…
Postoji i verovanje da na današnji dan ne treba nositi crveno, kao ni oštriti noževe, britve i druge alate… Ovo verovanje potiče iz starih vremena, dok su seljaci strahovali da im vukovi ne pojedu stoku. Sveti Sava se smatrao pastirom i zaštitnikom stoke, te se ona na Savindan po običaju sama puštala na ispašu. Međutim, crveno se nije nosilo jer se verovalo da boja krvi privlači vukove. Isto tako na današnji dan ne valja otvarati britvu i oštriti noževe ili bilo koji alat kako bi vukovima čeljusti ostale sklopljene.
Postoji i verovanje da je loš znak ako na Svetog Savu grmi i da će se sigurno nešto rđavo desiti, pošto su udari gromova izuzetno retka pojava zimi. O grmljavini na Svetog Savu govori se i u narodnoj pesmi “Početak bune na dahije”. Isto tako postoji i verovanje da sunčan dan na Svetog Savu donosi blagostanje i srećnu i rodnu godinu.
Iako je današnji dan crveno slovo, na Svetog Savu za kućne poslove uglavnom važi kontra od onoga što je uobičajeno na velike praznike. Baš zato što se stoka u staro vreme puštala sama na ispašu, smatralo se da domaćin Savindan treba da iskoristi za sve bitne kućne poslove. Žene danas smeju da rade kućne poslove, a čak je poželjno da se obavi veliko spremanje. Smatra se i da deca na Svetog Savu treba da nauče nešto novo, makar neku novu pesmu, jer će se u suprotnom ulenjiti i neće dovoljno napredovati cele godine.
