Hoće li se, konačno, stišati galama u Kraljevu šta je starije: koliko su nevinih žrtava Nemci streljali oktobra 1941. godine, ili hoćemo li završiti (ili zaštititi) Groblje streljanih?
Oktobar je mesec kada u Kraljevu sa razlogom narasta nervoza zbog izgleda, sadržaja i (ne)brige oko mesta na kome su regularne nemačke jedinice 1941. godine streljale radnike, đake, profesore, seljake, domaćice, pekare, opančare, apotekare…, samo da bi izvršile osvetnički zadatak svog komandanta Bemea „ubiti 100 za jednog”. Osveta je, svakako, imala i dodatno motivaciono “obrazloženje”: „Tuda su 1914. godine tekli potoci krvi vaših dedova…”
I ovaj oktobar ne stišava ni tugu, ni ljutnju, što zbog neprežaljenih nevinih žrtava, što zbog kanalizacije koja „odnekud” izvire u groblju, ili nedostatka plana šta uopšte treba raditi dalje. U prilog traženju rešenja, baš tog pitanja – šta dalje, održana je zajednička tribina Filijale Zavičajnog društva Kraljevo u Beogradu i Zavičajaca Kragujevca u Glavnom gradu. Kako je to Kragujevac uspeo da sagradi, i održava, Spomen park od 350 hektara, a Kraljevo se muči sa svojih 12 (ne znajući ni dokle su mu granice) sa „nepoznatom” kanalizacijom, ili žičanom ogradom, ili obijenom kapelom… Pedesetak zavičajaca iz oba grada, slušalo je Nemanju Jovanovića, kustosa Spomen parka iz Kragujevca, Mirjanu Savić, muzejsku savetnicu iz Kraljevačkog muzeja, Silviju Krejaković, muzejsku savetnicu Muzeja Grada Beograda i potpisnika ovog teksta, kao predstavnika Društva za zaštitu Spomen groblja „14. oktobar” iz Kraljeva.
Isti je recept korišćen od strane nemačkih vojnika u oba grada, kao i u Šapcu i drugim mestima: zarobiti ili ubiti na kućnom pragu koga stigneš, starca, ženu dete, čak i novorođenče. Ustanovljeno je, čak, da su među vojnicima u Kragujevcu egzekutori bili prosvetni radnici mobilisani za neviđene zločine. I Kragujevac ima nezavršenu evidenciju streljanih, ima i sporova oko „ranije utvrđenih” brojeva, ali na istoričarima je da saznaju ime i popišu svaku žrtvu. No, to ih nije sprečilo da na adekvatan način svetu pokažu težinu nemačkog zločina.
Kraljevo, po rečima dve muzejske savetnice (Silvija Krejaković je do pre nekoliko godina radila taj posao u kraljevačkom muzeju), takođe ima brojku ispod koje se ne može kalkulisati sa žrtvama (2.198), kao što se i sasvim sigurno zna da to nije konačni podatak, uprkos, takođe „ranije utvrđenim” saznanjima. I nema sumnje da je poslednjih godina, istorijski gledano, dosta urađeno na muzejskoj postavci, prikupljanju dokumenata, sabiranju podataka i spomenika o velikom broju žrtava. Ono što predstavlja prostorno obeležje tog mesta, koje zovemo stratište, ili lager, ili jednostavno – groblje, to Kraljevu nikako ne služi za ugled.
Društvo za zaštitu Spomen groblja „14. Oktobar” već poodavno predlaže da Groblje mora imati titulara, rukovodioca, jednostavno – odgovorno lice, dakle i zvaničnu organizaciju, koja će svakoga dana brinuti o izgledu, sadržaju, programu, održavanju, bezbednosti, tehničkim uslovima, dokumentima, pijetetu, prikazu zločina đacima, upisu datuma streljanja u kalendar godišnjih obeležavanja od strane države i nizu drugih obaveza na koje nas žrtve obavezuju. Dakle, preveliki je to zadatak, i preveliki greh, te poslove samo priključiti nekoj ustanovi (pa makar to bio i muzej) ili nekoj gradskoj službi.
Ova tribina nije imala dilemu spiskovi ili projekti, na kojoj se dosta vremena već izgubilo – potrebno nam je i jedno, i drugo. A pre toga – malo više volje.
Radovan Tipsarević
Izvor: Link
