U noći između 30. juna i 1. jula počeće u Los Anđelesu završni turnir Svetskog kupa. Reč je o takmičenju koje je ove sezone organizovano sa primesama Svetske lige kroz kvalifikacije na raznim nivoima. Srbija je do Los Anđelesa stigla kroz kvalifikacije u Podgorici. Nemačka i Rumunija su stigli kroz dva kruga kvalifikacija, a jedina zemlja učesnik van Evrope je domaćin SAD.
U četvrtfinalu se sastaju: Grčka – Mađarska, Španija – Rumunija, Italija – Nemačka i SAD – Srbija. Finalisti takmičenja će obezbediti mesto učesnika Svetskog prvenstva narednog februara u Dohi.
Nekada je pobednik Svetskog kupa dobijao olimpijsku vizu, ali, kako je odlaganje Igara u Tokiju 2020. potpuno poremetilo kalendar i kako se FINA čelnici nisu snašli, sada se traže načini da svako takmičenje ima bilo kakav kvalifikacioni karakter. Uostalom evropske zemlje će početkom jula igrati u Los Anđelesu, zatim u drugoj polovini istog meseca Svetsko prvenstvo u Fukuoki, zatim u januaru prvenstvo Evrope u Netanju i mesec dana kasnije još jedno Svetsko prvenstvo u Dohi. Posle ta četiri ispita sledi najvažniji, Olimpijske igre u Parizu. Pet takmičenja za 13 meseci. Malo mnogo zar ne?
Izvesno je da iduće godine neće biti Svetskog kupa i njegova dalja sudbina će biti pod znakom pitanja, mada valja očekivati da će sve opet doći na svoje, pa će se svetska prvenstva organizovati neparne, kontinentalna parne godine i kada se ukaže prilika Svetski kup dok Svetske lige neće biti.
Ali valja se podsetiti da je Svetski ili FINA kup prvi put održan 1979. godine a da su domaćinstvo podelili Beograd i Rijeka. Sve do 2018. i turnira u Berlinu, Svetski kup se održavao u razmacima od dve do četiri godine. Dugo je to bilo izuzetno kvalitetno takmičenje na kojem je pored domaćina učestvovalo još sedam najboljih ekipa sa Svetskog prvenstva.
Tako je poslednji put bilo na sjajno organizovanom turniru u Budimpešti 2006. Osam izuzetnih reprezentacija su u šest takmičarskih dana priredili pravo uživanje ljubiteljima vaterpola. Tada je pobedila reprezentacija Srbije i Crne Gore na svom poslednjem zajedničkom takmičenju.
Međutim od 2010. godine i turnira u Oradei počeo je da se primenjuje kontinentalni princip i tu su se pojavili pored četiri evropske zemlje još: Kina, Iran, SAD i Australija. Kvalitet je u celini padao jer predstavnici pojedinih kontinenata nisu imali potrebnu snagu da se suprotstave zemlja učesnicima najvećih takmičenja. Srbija je pobedila u Oradei, učinila je to u podmlađenom sastavu i 2014. u Almatiju da bi u Berlinu bila, takođe u podmlađenom sastavu, treća.
Rezultat ni sada neće biti u prvom planu, jer kvalitetnim zemljama Doha 2024. godine neće izmaći ni u jednoj varijanti. Za Srbiju će biti daleko bitinije da u tri utakmice podigne formu u odnosu sa Istanbul i da tako nastavi pravim putem ka Fukuoki.
Težak je put pred Srbijom. Od uspeha ne treba praviti spektakl kao što ni od mogućeg rezultatskog neuspeha ne treba praviti tragediju. Ostati na zemlji i nastaviti na pravi način do Pariza je jedina ispravna formula u radu reprezentacije koja ima motiv da se dokaže.
Izvor: Link
