Kad nema proverenih vesti, kolaju glasine tipa „rekla – kazala”. Tako je nedavno nekoliko gradskih portala objavilo „senzaciju” – nestali stari topovi ispred zgrade bivše Čaurnice u Kneževom arsenalu. Kao da su to dečije igračke od plastike, pa ih neko pokupio i odneo kući, a ne livene cevi teške po više stotina kilograma. Osim alarmantnih, bilo je i duhovitih komentara u fazonu – opsednut naoružanjem vojske, topove iz 19. veka Vučić predao na korišćenje srpskoj artiljeriji.
Tek kada se ozbiljno zakotrljala priča o nestanku vrednog industrijskog nasleđa, oglasio se direktor fabrike „Zastava oružje” Saša Milošević i rekao da su dva topa u radionici fabrike, da su prebačeni tamo radi „čišćenja i zaštite”. Onda je objasnio kako su se baš sada „setili” da ih restauriraju. Navodno, kada je u oktobru prošle godine fabrika obeležavala 170. godišnjicu od izlivanja topova u prvoj srpskoj Topolivnici u Kragujevcu, a to je uzeto i za dan „Zastave oružja”, neko od prisutnih
zvanica primetio je kako su stari topovi u lošem stanju i da ih treba srediti.
Onda se rukovodstvo fabrike obratilo Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Beogradu, koje je nadležno da se stara o celom kompleksu Vojnotehničkog zavoda kao prostorno kulturno-istorijskoj celini od izuzetnog značaja za državu Srbiju, i zatražili saglasnost za izmeštanje i čišćenje topova. Zavod se saglasio, topovi su odveženi u fabriku i kada budu sređeni vratiće se, ali ne tamo gde su do sada bili – ispred ulaza u staru Čaurnicu, već će biti postavljeni kod ulaza u staru
Livnicu, u kojoj je smešten fabrički muzej. Inače, ove dve zgrade nalaze se jedna pored druge i najstariji su očuvani objekti nekadašnjeg Vojnotehničkog zavoda.
Direktor Milošević još je za „Glas Šumadije” rekao da će se „čišćenje” i „zaštita” starih topova raditi uz konsultacije stručnjaka Vojnog muzeja u Beogradu i da će za njih biti napravljeni novi lafeti, odnosno postolja.
Iznenadna briga za topove
Sticajem okolnosti, prošle godine u novembru novinar i fotoreporter „Kragujevačkih novina” detaljno su snimili ceo Knežev arsenal i stanje objekata u njemu, pa su napravljene i fotografije topova ispred stare Čaurnice. Slika topova je zaista bila ružna jer je po masivnim cevima bilo vazdan žvrljotina, nešto nalik na grafite sa nekim neprimerenim porukama, a u samim cevima bila je gomila đubreta koje su ostavili „posetioci”.
Takođe, postamenti na kojima su ležali topovi, osim što su išarani sprejevima, vidno su oštećeni, beton je ispucao i oronuo. Rečju, prava slika naše nekulture i nemara prema vrednoj istorijskoj baštini, međutim na topovima nije bilo vidljivih mehaničkih oštećenja, jer to bi mogla da učini samo neka velika sila, s obzirom na čvrstoću materijala od koga su izliveni.
Dakle, topovima je potrebno samo detaljno čišćenje i da se, kako kažu iskusni majstori – ispeskare. Dobro je što se Vojna fabrika latila tog posla i što će za topovske cevi da napravi nova postolja, jer to je njihova svojina i red je da o njoj brinu. Ali, ovde se otvara nekoliko krupnih pitanja, neka za „Zastava oružje”, a mnogo više za gradsku upravu, državne institucije koje treba da se staraju o očuvanju i zaštiti kulturnih dobara, za urbaniste, arhitekte, istoričare…
Najbolje je da krenemo od zamišljene buduće slike kada izglancani topovibudu postavljeni ispred ulaza u Muzej „Stara livnica”, a okolo haos: ruinirane zgrade Livnic i Čaurnice posebno, kao što je zapušten ceo kompleks Kneževog arsenala, gde se urušavaju građevine koje slove za spomenike kulture, a prostor između njih pretvoren je u divlje parkinge, tamo gde još ima nešto betona, a gde ga nema – raste korov. Sve je to otvoreno, bez ograda i kapija, neobezbeđeno, neosvetljeno, kao stvoreno za
klošare, narkomane i slične asocijalne grupe.
Prvo pitanje je za direktora fabrike „Zastava oružje” Sašu Miloševića: otkud odjednom tolika briga za stare topove i Muzej „Stara livnica” jer je koliko juče hteo da ga se ratosilja nudeći gradu da ga preuzme i uvrsti u gradsku turističku ponudu. To isto je pokušao i prethodni direktor Mladen Petković, ali je obojicu u toj nameri sprečio Samostalni sindikat fabrike pitanjem zašto bi fabrika svoju imovinu sa dragocenim muzejskim eksponatima i zgradom koja je „živi svedok” istorije vojne
industrije davala na korišćenje i upravljanje gradskim strukturama. Prema nezvaničnim saznanjima na ovu „transakciju” još nije stavljena tačka.
Čaurnica u resoru Gorana Vesića
Ako se dalje slažu kockice, po logici iskrsava novo pitanje: da li se stari topovi izmeštaju ispred zgarde stare Čaurnice zato što je ovo zdanje, inače spomenik kulture od izuzetnog značaja, viđeno za buduću kafanu, ili ako lepše zvuči – za pivnicu. Ta priča je otvorena prošlog leta, kada je obelodanjena zainteresovanost firme „Milanović industries group” sa sedištem u Lužnicama da obnovi objekat Čaurnice i opremi ga za ugostiteljski objekat.
Na ovu ponudu gradsko rukovodstvo je brzopotezno reagovalo, pa je na sednici Skupštine grada 29. septembra 2023. doneta odluka (bez skupštinske rasprave) o „pokretanju postupka realizacije projekta javno-privatnog partnerstva, bez elemenata koncesije, za rekonstrukciju zgrade Stara čaurnica u okviru prostorno kulturno-istorijske celine Vojnotehnički zavod”. Još je navedeno da je to „samoinicijativni predlog” Milanovića. Kada se ovaj rogobatni pravnički prevede na narodni jezik, znači da se
Čaurnica daje na korišćenje privatnoj kompaniji, precizno se kaže da će se rekonstruisati za pivnicu uz ulaganje 2, 5 miliona evra, na 25 godina, uz napomenu da „privatni partner prihvata obavezu da gradu isplaćuje određene naknade od prihoda stečenih komercijalnim aktivnostima”, a to bi se bliže utvrdilo ugovorom.
U odluci se kaže da za sve to postoji javni interes, a Gradsko veće ovlašćeno je da formira tim za sačinjavanje predloga projekta, uz mogućnost angažovanja stručnih lica za konsultantske usluge. Važno je, uzgred, reći da je Čaurnica u vlasništvu grada, koji je ovaj napušteni industrijski objekat, zajedno sa takođe napuštenom Mašinskom radionicom, 2006. godine kupio od ondašnje fabrike „Zastava kamioni”. Bila je to finansijska gimnastika – da bi se fabrici u propadanju namaknule pare za
otpremnine tehnološkim viškovima radnika. Pošto su ova zdanja proglašena za kulturna dobra (kolokvijalno „pod zaštitom države”) ne mogu ni da se prodaju, ni da se daju pod koncesije, za Čaurnicu je nađena „formula” javno-privatnog partnerstva.
Interesujući se šta je dalje bilo sa ovim „partnerstvom”, portal „Glas Šumadije” nedavno se obratio Gradskoj upravi za imovinske poslove, urbanizam i izgradnju i dobio odgovor da „grad Kragujevac nije zaključio ugovor sa privatnim investitorom o preuzimanju Čaurnice”. Istovremeno je upućeno pitanje Upravi za razvoj i investicije – da li su izdati uslovi za rekonstrukciju objekta Čaurnice, ali su kolege preusmerene na Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, koje je nadležno
za ove poslove pošto je reč o nepokretnom kulturnom dobru.
Znači, o daljoj sudbini Čaurnice odlučivaće se u resoru Gorana Vesića. To je kao kad kozi date da čuva kupus, a da li će se za išta pitati „staratelj” VTZ-a Republički zavod za zaštitu spomenika kulture? Svejedno i da se pita, na primeru rušenja istorijski vrednih građevina u Beogradu zarad interesa privatnih investitora vidimo kako Zavod „čuva” staro graditeljstvo.
Kuća bez domaćina
I da podvučemo crtu: jedine novosti iz Kneževog arsenala su da su dva topa iz 19. veka odneta na čišćenje i da su u toku procedure za pretvaranje stare Čaurnice u novu pivnicu, uz pretpostavku da su ove dve radnje povezane, mada za to nema opipljivih dokaza. Što bi naši ljudi rekli – to je prčkanje spram onoga na šta se godinama čeka i što figurira samo u vokabularu političara, a to je početak stručno osmišljene i planski zasnovane obnove, restauracije i vraćanja u novi život ovog na Balkanu
jedinstvenog kompleksa industijskog nasleđa.
Podsetimo, struka je rekla svoje. Na prostoru oko šezdeset hektara bivšeg Vojnotehničkog zavoda registrovano je oko 150 objekata razne namene, od kojih većina pripada Vojnoj fabrici i još se koriste, dok su oni istorijski najvredniji napušteni i uglavnom zapušteni. Ti primeri graditeljstva s kraja 19. i početka 20. veka koncentrisani su u delu starog VTZ-a poznatom kao Knežev arsenal i kvalifikovani su kao spomenici kulture najvišeg ranga. Zato su stavljeni pod zaštitu države, odnosno pod
„starateljstvo” Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Po ugledu na iskustva više evropskih gradova koji su od starih fabričkih kompleksa, uz očuvanje arhitektonske autentičnosti, napravili atraktivne kvartove i svoje vredne brendove, koji su uz nove namene i sadržaje dobili i novi život, naši ljudi od struke – urbanisti, arhitekte, istoričari – predložili su da se to isto uradi sa Kneževim arsenalom. U njegovom obuhvatu upravo je najveće graditeljsko bogastvo istorijski i kulturno vredno, a od pojedinačnih objekata izdvajaju se Stara livnica,
Čaurnica, Mašinska ili Tehnička radionica, stara Upravna zgrada, stan upravnika Zavoda (popularno „Podrumče”), Vojno zanatlijska škola u kojoj je sada Druga tehnička…
Uz Staru skupštinu i crkvu, koji su deo Miloševog venca i koji se bukvalno „naslanjaju” na navedene objekte VTZ-a, to je kompleks od desetak hektara koji treba da se uredi, tako što bi se bezvredni objekti porušili, a oni koji imaju značaj kulturnih dobara obnovili uz očuvanje autentičnog izgleda. Svetska iskustva govore da je moguća i nova gradnja koja mora da bude u arhitektonskom skladu sa postojećom, moguća je remodelacija starih građevina, a krajnji cilj je da taj novi prostor dobije
nove namene sa sadržajima iz domena kulture, umetnosti, specijalizovanih usluga, zabave… i da bude integrisana sa starim gradskim jezgrom, pre svega komunikacijski.
Podrazumeva se da su sve to zadaci za ljude od struke kojima treba poveriti da kroz detaljne planove i projekte osmisle novi koncept Kneževog arsenala, da urbanisti urade prostorne projekcije, arhitekte oblikovanje građevina, ekonomisti da predlože načine finansiranja i privlačenja investitora, pravnici da reše imovinske odnose, jer ovde ima i gradske, i državne, i privatne svojine.
Nažalost, umesto stručnjaka ove poslove dominantno u rukama drže političari i zato sve ide kilavo, godinama slušamo samo njihova prazna obećanja.
Ustvari, u očuvanju i preoblikovanju Kneževog arsenala stanje se može opisati dvema poslovicama: „mnogo babica, kilavo dete” i „ne zna se ni ko pije, ni ko plaća”. U haotičnim odnosima svoj udeo imaju Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, više uprava grada Kragujevca, fabrika „Zastava oružje”, javno preduzeće „Urbanizam”, Ministarstvo kulture, sada u „slučaju” Čaurnica i Ministarstvo građevinarstva. Svi kao nešto petljaju, a zapravo su Vojnotehnički zavod i Knežev arsenal kao njihov
deo – kuća bez domaćina.
I ništa se neće uraditi dok se poslovi obnove ovog starog industrijskog kompleksa ne institucionalizuju u nekoj najpogodnijoj formi, čiji bi osnovač bila država ili grad i gde bi se stvorio jedan stručni operativni tim sa precizno podeljenim radnim zadacima. Dok se to ne uradi slušaćemo jalove priče o vrednoj graditeljskoj i kulturnoj baštini koju treba obnmoviti, a ona za to vreme sve više propada.
Takođe, ulaziće se u neke sitne poslove „na parče” i u laičke improvizacije, poput onih kojima sada svedočimo – čišćenje i premeštanje starih topova i pretvaranje spomenika kulture u kafanu. Za Knežev arsenal potreban je celovit projekat i kvalitetni urbanistički, finansijski, programski, komercijalni i drugi planovi.
STANJE NAJSTARIJIH GRAĐEVINA U KNEŽEVOM ARSENALU
Zub vremena i nemar ljudi
Topovi izliveni u drugoj polovini 19. veka u kragujevačkoj Topolivnici, koji su preseljeni u fabriku „Zastava oružje” na čišćenje i zaštitu, postavljeni su ispred ulaza u zgradu stare Čaurnice 1953, kada je u ovom napuštenom objektu otvoren muzej Zavoda „Crvena zastava”. Tada je obeležavana stota godišnjica od početka rada Topolivnice i izlivanja prvih topova u Srbiji.
Postavka muzeja seli se 1973. godine u zgradu stare Topolivnice, menja se koncept i dopunjava se novim eksponatima, ali stari topovi ostaju ispred objekta Čaurnice, gde su bili do pre skoro mesec dana. Muzej Zavoda „Crvena zastava” 1994. godine menja ime u Muzej „Stara livnica”, kako se i danas zove.
Inače, zgrada Livnice (Topolivnice) i Čaurnice nisu građevine koje su prvobitno služile svojim namenama. Prvu zgradu Topolivnice sagradili su nemački zidari između 1851. i 1853. godine, a Livnica koja je do danas sačuvana i najstariji je objekat Vojnotehničkog zavoda građena je na istom mestu od 1881. do 1892. godine. Projekat je uradio inženjer Todor Toša Selesković koji se školovao u Nemačkoj, a u Kragujevac je došao po pozivu ministra vojnog Pavla Šefarika.
Čaurnica je poznata po tome što je u njoj 1884. godine zasvetlela prva sijalica u Srbiji, opet po rešenju inženjera Seleskovića. Međutim, to nije zgrada koja je danas poznata pod istim imenom. Očuvana Čaurnica ispred koje su bila dva topa građena je od 1909. do 1911. godine po projektu francuskih arhitekata. U neposrednoj je blizini muzeja „Stara livnica” i stilski su veoma slične.
Na obe građevine veoma su vidnjivi tragovi zuba vremena, ali i ljudskog nemara i bahatosti prema kulturnim dobrima. U posebno lošem stanju je zgrada Čaurnice. Na mestu gde su nekada bila velika i masovna dvokrilna vrata zvrji rupetina, pa je ovde „ulaz slobodan” za sve, jer nema nikakvog obezbeđenja, a bez osvetljenja noću je ceo prostor u mrklom mraku.
Na nizu velikih prozora nema ni jednog stakla, sa nekih su poskidana i okna. Da bi se zamaskirala ova rugoba stavljeni su neki plastični zastori, od kojih su neki popadali, a drugi pocepani. Fasada je našarana neprimerenim grafitima, deo oluka je odvaljen i visi – dok ga jači vetar ne oduva. Na jednom od uglova zgrade uz temeljni deo cigla se urušila, što bi vremenom moglo da ugrozi stabilnost cele građevine.
U prizemlju nekadašnje Livnice je bivša prostrana proizvodna hala koja danas liči na scenografiju za snimanje horor filma. U njoj je na više mesta otpao malter, naročito oko prozora, a zidovi su kompletno ižvrljani, što grafitima, što nečim nalik na murale, a to podseća da je ovde ranije organizovan deo programa „Arsenal festa”.
Nažalost, na sprat ove zgrade ne može da se dođe, jer su drvene stepenice koje su vodile gore delom uništene. Tačnije, izgorele su u požaru za koji nemamo podatak kada se desio, u svakom slučaju ne tako davno.
Zgrada Livnice u kojoj je muzejska postavka nešto je u boljem stanju, ali daleko od dobrog. Deo fasade koji je od fugovane cigle morao bi da se „osveži”, posebno da se skinu žvrljotine. Na ovoj građevini arhitektonski je posebno zanimljiva njena istočna strana, gde spoljne drvene stepenice vode na sprat zgrade, a dva poveća dimnjaka izlaze iz ravni fasade.Međutim, stepenice su oštećene, neki pragovio su razvaljeni i bačeni u jedno ćoše, a na dimnjacima je vidljivo da se cigla okrunila i da je
neophodna što skorija sanacija. Treba zameniti i neke razlupane prozore.
Iz bezbednosnih razloga Muzej „Stara livnica” bio je prošle godine pod ključem, jer je „popustila” jedna od nosećih greda, pa je bio rizičan ulazak u zgradu, a uz to je i krov prokišnjavao. Urađene su najhitnije popravke i u Muzeju je na Svetu Petku 2023. upriličeno obeležavanje 170. godišnjice Vojnotehničkog zavoda, što je sada dan fabrike „Zastava oružje”.
Kada očišćeni stari topovi budu ponovo postavljeni ispred ulaza u Muzej „Stara livnica”, dobićemo kontrast: uglancanu artiljeriju iz 19. veka i zapuštenu zgradu – koja je vršnjak topova, plus „dvorište” nalik na napuštene seoke okućnice. Razlika je samo u tome što se odavde domaćin nije odselio, niti je umro. Živ je, ali kao da nije.
Izvor: Link
