Vladimir Kolarić: Srbija i njen dvojnik

Ruski umetnik i filosof Anton Belikov, najpoznatiji kao pokretač projekta „Posle ikone“ koji je dobrovoljno stupio u vojnu službu, nedavno je rekao kako rat oko Ukrajine možda nema određen smisao, ali je stvorio određeno osećanje – razlike između „naših” i „tuđih”, a naši su oni koji su na strani svog naroda. Eto, i naše ovdašnje, srpske podele, dobijaju sve više karakter polarizacije koja nije ideološka, stranačka ili čak socio-ekonomska, koliko upravo na toj liniji – odnosa prema narodu kom pripadaš.

Naravno, učili su nas da je narod fikcija, da postoje samo građani kao pojedinci, a da je pozivanje na narod samo populistička demagogija i kolektivistička iluzija. Ipak, narod postoji, jedna istorijski formirana zajednica ideja, vrednosti i istorijskog pamćenja i njoj pripada svako ko se smatra njenim delom, svako ko smatra da joj pripada. To ne znači da nije svestan mana svog naroda, da ne može imati različite političke ili čak ideološke poglede od prevlađujućih, ali ko ipak sebe jasno i nedvosmisleno identifikuje kao pripadnika tog naroda. Biti na strani svog naroda znači boriti se protiv njegove dezintegracije, socijalnog, moralnog, institucionalnog i svakog drugog unazađivanja i – što je najvažnije – biti na strani onih koji pate.

U srpskom slučaju: biti na strani naših sunarodnika na Kosovu i Metohiji, ali i u drugim srpskim prostorima koji trenutno nisu u okvirima srpske države. Biti na strani jasenovačkih mučenika i njihovih potomaka, a potomci nisu samo biološki, nego svi oni koji se smatraju pripadnicima tog naroda koji je sistemski i masovno ubijan, i koji to ne žele i ne mogu da zaborave. I naravno, biti na strani poniženih i uvređenih, žrtava ovdašnjih satrapa i  bezdušnih moćnika, koji radeći za svoje džepove, najčešće otvoreno ili ne, svesno ili ne, rade za naše neprijatelje.

Birokratizacija sna

Jasno je da svako od nas može različito da vidi narodne interese i ciljeve, ali ni jedan od tih pogleda ne sme da bude usmeren protiv opstanka, ne samo fizičkog i biološkog, nego i kulturnog i identitetskog, smisaonog opstanka svog naroda, ne samo kao kvantitativno merljive mase, nego kvaliteta koji podrazumeva opstanak i razvoj samosvesti i aktivnog osećenje smisla zajedničkog života i pripadnosti.

Dakle, svako ko radi protiv toga nije na strani svog naroda, i tu nikakav cinizam i relativizacija ne pomažu. Politički realizam, kao tek druga reč za defetizam i apatiju, za koji se stiče utisak da je glavni oslonac aktuelne vlasti podržavanog nazovi-patriotizma, svakako ne doprinosi istinskim interesima naroda, već možda tek određenih interesnih klika za koje, šta god oni mislili, nisu narod i nisu njegovi zastupnici.

Jedan drugi ruski umetnik, pisac Andrej Rudaljov, piše kako u današnjoj Rusiji nedostaje istinskog poleta, kako se ne koristi buntovništvo mladih, koje bi moglo da bude impuls jedne masovnije energije u smeru temeljnijih društvenih promena. Rudaljov to tumači strahom od revolucije, ozloglašenošću te reči i zatvaranjem u razumljive, ali često neproduktivne okvire tradicionalizma i konzervativizma.

Jedno je čuvanje tradicija, vrednosti i istorijskog i kulturnog pamćenja, a drugo birokratsko umrtvljivanje koje sprečava da te vrednosti ponovo zasijaju u današnjem trenutku i promene gnjilu i otežalu stvarnost. Zaista, lično sam bio svedok koliko je „Rusko proleće” nosilo potencijala promene, dok sam na Krimu učestvovao u stvaranju jedne poletne ideje „Ruskog sna”, ali kasnije se sve pretvorilo u birokratiju i represiju, pokretački san je zamenjen inercijom aparata, a stvaralaštvo izvršavanjem direktiva.

Možda je tako moralo da bude, ali ko je jednom osetio svetlost buđenja, živu želju za istinskim povratkom sebi, da se ne živi po tuđim modlama, nego stvaralački i slobodno, ne može da prežali što je sve otišlo u nekom drugom smeru. Uz nadu da će se iskra koja je zasijala, i koja još nije utrnula, jednom ipak pretvoriti u veliki preobražajni plamen.

Svetla i tamna Srbija

Tako i kod nas: svetla, sunčana Srbija nikad nije bila Srbija trulih kompromisa, birokratskog mrtvila, inertnog aparata, kvazi-intelektualnih floskula i cinizma. Srbi su svakakvi. Često nimalo verni sebi i onom što bi morali da budu, ali postojano jesu trn u peti svake imperije, pa i trn u peti ovog sveta, rekli bismo, sveta moći, gde jači tlači i nema nimalo razumevanja za slobodu, pravdu i istinu. A njih vam, kako se nekad infantilno očekuje, niko neće dati, nego se treba boriti za njih, na temeljima sopstvenog nasleđa, istorijskog iskustva i pamćenja, ali i sa vatrom u srcu.

Naravno da treba biti pametan, da ne treba stradati uzalud, da treba imati strpljenja i sposobnosti dugoročnog planiranja, ali sve je to ništa ako se ugasi vatra žive želje za slobodom, pravdom i istinom, za koju se, po pravilu, mora i postradati. A na stradanje je spreman samo očajnik koji nema šta da izgubi ili heroj koji zna da postoji nešto što je stradanja vredno.

U prevlasti kukavičluka i samoobmane stradanje je neizbežno, u herojstvu možda i nije, jer pred herojem se otvaraju razni putevi, pošto on stvara stvarnost i nije samo njen pasivni objekt. A herojstva nema dok je klanjanja zlatnom teletu, dok je sujete, dok je prezira prema nemoćnima i stradalnima, makar i pod izgovorom brige za svoj narod. Jer, patriotizam je samo reč, kao i narod, ako nije svetlostan i sunčan, kao što i Srbija koja nije svetlosna i sunčana predstavlja samo sopstvenog mračnog dvojnika, samo tamnicu, a ne dom slobodnih, dom pravde. Svetla i tamna Srbija su one koje biju svoj boj, a njegovo poprište i njegov kriterijum je i dalje – Kosovo. Zasijajmo zato i ne budimo idolopoklonici, nego heroji i sinovi svetlosti, deca pravde. Budimo – mi.

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjiga „Hrišćanstvo i film” i „Javni interes u kulturi: teorijske osnove i polazni kriterijumi vrednovanja”. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: Tanjug/AP Photo/Darko Vojinovic

BONUS VIDEO: